• Двије ствари испуњују човјека све већим страхопоштовањем што се размишљање бави њима: 1) Звјездано небо над нама и 2) морални закон у нама

ПИШЕ: БОЖИДАР М. ГЛОГОВАЦ

Ова генијална мисао једног од највећих филозофа Имануила Канта може бити мото сваке приче о Светом Сави – може бити пролог сваког казивања о њему. Јер о звјезданом небу и моралном закону, када је Српски род у питању, нико није боље, темељитије и разложније образложио и као путоказ означио, као што је то учинио Свети Сава.

Приче о њему су увијек нове и увијек недовршене, па и ако је од његове појаве прошло више од осам вјекова. Наиме: родоначелник династије Немањића: велики жупан Немања и његова супруга Ана добили су два сина: Вукана и Стефана. Затим су дошле на ред три ћерке – све једна за другом, да би послије друге паузе, кад су били прилично времешни, пожељели, још једно дијете, па су, свакако, Божијим промислом изњедрили још једног сина – дали му име Растислав, кога су од миља звали Растко.

Тај млади Принц, у свом узрастању имао је све, а од времена када је сазнао за себе, па све до упокојења одрицао се свих животних наслада и живот посветио Богу и Српском роду. У својој седамнаестој години су хтјели да га ожене. Имао је тада млади Растко као и сви његови вршњаци своје младићке немире – па ипак звјездано небо је била његова главна преокупација. За њега је женидба била својеврсна напаст – јер је још тада неким чудом схватио сву таштину овоземаљског живота. Под изговором да иде у лов са својим провјереним пријатељима – црноризцима организао је бјекство од дворске раскоши и није се уставио све до Свете Горе у Грчкој. Тамо је добио постриг и монашко име Сава.

Безуспјешно су се трудили његови родитељи: отац Немања и мајка Ана да га врате у Србију. Како је вријеме одмицало и они су схватили да је њихов син постао и њихов духовни отац. Чак шта више: наговорио их је њихов син, и ако млад, већ тада велики духовник – монах Сава, да се и они замонаше – што су без поговора учинили. Претходно је Немања предао власт свом сину Стефану и замонашио се у својој задужбини Студеници као Симеон, а Ана као искушеница Анастасија у свој манастир Пресвете Дјеве близу Куршумлије.

Вријеме неумитно тече. Монах Симеон у својој осамдесет-четвртој години пожеље да напусти Србију и оде на Свету Гору. Његов долазак огласила су сва звона Светогорских манастира. Сави је тада било 27. година, дакле прошло је десет година од растанка принца Растка и Великог жупана Немање. Сад су се срели као монаси Сава и Симеон, а наравно као син и отац. Већ су тада били познати светитељи и убрзо пожељеше да за себе и Српски народ саграде манастир ту у Светој гори. Уз помоћ Руских монаха из манастира Ватопеда, а са благословом византијског цара и Васељенског патријаха уз Божију помоћ, на рушевинама неког старог светилишта Хиландар ниче Српски Хиландар – српско имање – које ће бити и остати највеће Српско светилиште до данашњег дана! Тако је из старог пања изникла клица Српског Светосавља у пуном сјају вјере православне.

А шта се у Србији тада дешава. У земљи којој је Немања ударио темеље, његови синови Вукан и Стефан се свађају и боре за престо. Изнурен од стварности и скрхан болом Немања умире 1199. г. На годишњици помена 1200. г. из његовог ковчега излази миро по чему је назван Мироточивим. То се поновило и осам година касније када је његов ћивот Сава донио у Србију да га положи за вјечни починак у манастиру Студеница – његову задужбину. Ту над светим моштима свога оца сазива браћу Вукана и Стефана и мири их. Вукан се искрено и понизио и покајао, а Стефан је умолио свога брата Саву да остане у Србији и именује га за архимандрита Студенице. Тек тада Сава је схватио да за Србију иду дани – бити, или не бити. Да би српска црква још више добила на значају, заједно са братом српским владаром Стефаном подиже манастир Жичу тамо гдје се улива Ибар у Мораву – у средишту Шумадије.

Недуго затим одлази у Никеју код тадашњег васељенског патријарха Михаила и у Цариград византинску престоницу код цара Теодора који му уз божију милост додијелише звање архиепископа са правом да бира владике те тако српска црква доби своју аутокефалност. Тај значајан догађај десио се 1219. г., да би годину дана касније – дакле 1220. године на Спасовдан у манастиру Жичи Сава устоличен за поглавара Српске православне цркве као први архиепископ и истог дана Стефан крунисан за српског краља – као први, те назван “Првовјенчани”.

Сада Свети Сава као архиепископ обилази скоро све крајеве своје Србије. Од полу-свијета и паганског народа – вјером православном створио је претпоставке за духовни препород свог народа. Као први законодавац, вјешт дипломата, оснивач задужбина, мецена неимара, учитељ и исцјелитељ обезбједио је незаборавно име у европској и свјетској култури тога времена. Па ипак, најважнији задатак кога је обавио, јесте његова улога као измиритеља браће јер тако је постао спасилац Србије, а Срби још не научише како се браћа мире.

Из народних прича знамо га као чудотворца. Гдје год би ударио штапом шикнуо би извор. Куд год би пролазио остављао је доброту – а доброчинство је једино благо које се повећава дијељењем. Све што је створио – створио је за вјечност – па и данас живимо од његовог духовног блага.

Као и његов отац свети Симеон Мироточиви и он је пожелио да под старе дане напусти Србију како би посјетио многа светилишта и тако ушао у више сфере духовности! Одлази, са пуно пртљага на својој души, у Витлејем гдје се Исус родио, затим у Назарет, гдје је арханђел Гаврило саопштио дјеви Марији да је од Бога изабрана да роди Спаситеља наших душа. Успео се Свети Сава и на гору Тавор – ишао је и на ријеку Јордан гдје је Исус крштен. Али то је њему било мало па је посјетио и Синајску гору и Јерусалим. Стигао је и до Јерменије а у Багдаду су га муслимани дочекали као свог светитеља.

Најзад хтјео је посјетити једно од седам свјетских чуда Александријску библиотеку у Египту – и то је и учинио.

Али авај!

Нешто због поодмаклих година, а нешто због изморености од дугих путовања Свети Сава оконча свој овоземаљски живот 1235.г. у тадашњој Бугарској престоници Трнову – гдје је и сахрањен у храму Четрдесет светих мученика. Искрена и велика жалост тих дана је била у читавом православном свијету.

Тадашњи владар Србије био је краљ Владислав Савин синовац, а син Стефана Првовјенчаног. Са много напора и дипломатске вјештине успио је да из Трнова пренесе мошти Светог Саве у Србију и сахрани их у своју задужбину манастир Милешеву на Херцеговини како се тада звало. Почивао је Свети Сава у миру пуних 260 година, да би 1595. године тадашњи турски султан Муихамед III наредио крволочном Синан-паши да спали ковчег Светога Саве у коме су његове свете мошти.

То се десило на мјесту Врачар у Београдском атару. Пламен ватре додиривао је небо и освјетљавао околину, а душа Светог Саве, како тада тако и данас, као вјечна зубља и свијетли и зари – свуда гдје год једног Србина има.

То потврђује и храм на Врачару, један од најљепших у цјелокупном православљу – сазидан у част онога који је за Српски род и у српском роду био први у свему.
„Ако хоћеш да свијетлиш другима мораш и сам бити свјетлост“ говорио је свети владика Николај Велимировић“, а Његош је то још љепше формулисао кад каже:
„Вјечна зубља-вјечне помрчине нит догори нити свјетлост губи“.
Као да је мислио на Светог Саву, јер он и јесте наша свијетла и вјечна зубља, али шта ћемо са помрачином.
Српски народ у свему може бити, али не смије у песимизму. Па ипак помрчина се надвила над српски род, можда, јаче и више него икада.

Зар није помрчина наша жива рана Косово?
Зар није помрчина кад Црногорцима дајеш да буду најбољи Срби, а они неће никако да буду Срби?
Зар није помрчина кад је ријека Дрина, и ако племенита, међа.

Као гимназијалцу ило ми је комично када је у старом Риму моћни император Калигула поставио свог коња за Сенатора. Слушајући и гледајући нашу скупштинску дебату схватио сам да је то озбиљна ствар.
Узалуд се они који воде ову земљу Србију упињу из све снаге да нам буде боље, ако се у сваком од нас појединачно не пробуди онај Светосавски дух да ближњега свога и све остале дочекујемо отворена срца и раширених рука – не нипошто као циљ него као насушну потребу. И као најстрашнија коб која може задесити један народ јесте помрчина која пријети биолошком опстанку. Умјесто да правимо нове куће и школе ничу нам нова гробља. Сви разговори о будућности падају у воду док имамо мање од пола дјетета у једном брачном пару. Шта је то него доказ кукавичлука према животу.

Шта учинити да би били достојни Светог Саве?
Нема економског и сваког другог напретка и бољитка без моралне и духовне катарзе. Па и ако живимо у доба великих искушења нама је најнеопходнија елементарна биолошка обнова које је услов свих предуслова.

Ако се сложимо и обожимо имаћемо шансу да се и умножимо!

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ
Прича о Светом Сави

Кад је Свети Сава ишао по земљи,
још пре свога рођења,
док се звао Растко,
као што иде и сада,
само га не видимо,
а можда је то било и доцније.

Кренуо је Савиним стопама,
ка Савином извору
на Савином врху
куда и ми идемо,
јер другог пута и нема.

Када је негде око Савина дана
наишао Савином страном,
напали су га пси,
као што и сад нападају
свакога ко се упути Савиним траговима.

Путник је најпре саставио три прста,
како је одредио да се и ми крстимо,
плашећи их законом
од кога су још више побеснели,
а ни до данас нису узмакнули.

Онда се сагнуо да дохвати камен,
али камење беше замрзнуто,
свезано за земљу студеним синџирима,
јер беше јака зима,
као и ове године,
као увек око Савина дана.

Већ су разносили Савина стопала,
Савин кук и Савин лакат,
по продолима и јаругама земље
због које је подељен свет,
кад је Свети Сава отпасао мач уста,
једино оружје које је носио,
а које је и нама оставио,
говорећи ове речи:
„Нека је проклета земља у којој су
пашчад пуштена, а камење свезано“!

• НАПОМЕНА: Овај текст први пут је објављен на поргалу Слободна Херцеговина 27. јануара 2018. године