Ономад сам, као некад давно,
Отишао сјетан на старо збориште.
Све ми бјеше пусто и ледено равно,
Скинуло је маске наше позориште.

Чекао сам аутобус „Авенија кружно“
Из кога си излазила вечери сваке,
Стајање у мјесту бијаше ми ружно
Па сам кренух даље низ знане сокаке.

Шантић је поново гдје је некад био,
Стајао сам дуго испред споменика,
Опет сам ти нешто рецитоват хтио,
Ал’ ми душа јекну ко у рањеника.

Плаховита Неретва својим током тече,
Звијезде трепере у плавичастој тами,
Као некад у оно претпразничко вече
Кад шетасмо срећни низ улицу сами.

Прође Јован, или неко сличан њему,
Носећи на шеширу ситне капи кише,
И све у свему, и све у свему…
И ништа више, и никад више.

Боро Граховац
Збирка „Сврзигаће“, 2009.