У посљедњих педесет година прошлог вијека Билећани су се два пута окупљали због “ћире”. Први пут било је то 19. децембра 1931. када је “ћиро” стигао у Билећу, а други пут крајем маја 1976. када је посљедњи пут испраћен. Какве ли разлике између та два догађаја.
Учесници оног првог данас скоро да и нису међу живима, а и они преостали већ су у поодмаклим годинама и једва се присјећају да је “ћиро” дочекан с неописивим весељем, што онда није било чудо када се зна да је значио одлазак времена у коме су коњи били главно превозно средство. Били су то свечани али и тужни тренуци, испуњени неком чудном и тихом сјетом због сазнања о неминовној пролазности свега што је човјеку у том времену веома драго и ненадокнадиво.
Група угледних билећких трговаца, чиновника, официра дочекало је први улазак воза.
Протекло је више од тридесет година како је утихнуо писак посљедњег “ћире” који је некако срамежљиво напустио Билећу, а био је дочекан помпезно и са добродошлицом. И данас је многима од нас у неизбрисивом сјећању, а носталгија нас често вуче на жељезничку станицу, на перон, колосијеке, та дивна подсјећања на путовања и прижељкиване дочеке. Годинама се не чује писак локомотиве ни жагор са станичног перона. Утихнула је и својевремена пјесма
Херцеговци, запјевајмо ганге, Воз пролази преко двије штанге!
Данас се на том простору зацарио коров, настојећи, ваљда, да прогута и најњежнија сјећања на некадашње прве љубави, сузе, добродошлице и испраћаје.
Испраћај без иједне сузе
Као да су једва чекали да чују његов посљедњи писак, а затим са свих страна бездушни навалили да му сахране све трагове: пругу, станице, скретнице, пероне, предсигнале, сигнале – све до посљедњег пружног прага. Данас, умјесто обећаног осавремењавања саобраћаја, те напуштене у зарђалим вагонима пландује стока, глодари и змије. На “ћирином” посљедњем испраћају осим жељезничког особља било је и нешто ђака, покоји Билећанин и предсједник општине, али није капнула ни једна суза. Међутим, за хроничаре је то био воз који је обиљежио страницу историје на коју је овдје стављена тачка. Ускраћена за опијело посљедња “ћирина” композиција која је напустила Билећу заслужила је да се овјековјечи да је ова варош постала дио свијета оног тренутка када је “ћиро” довезао прве путнике. Он је многима обезбиједио каријеру, помогао да се школују дјеца, исхране породице и обезбиједи одлазак у свијет. “Ћиром” су стизали токајац, винер-шницле, кнедле, захер-торте. Најљепше тренутке радости и задовољства поклањао је хиљадама младих и оних који су напуштали Билећу након одслужења војног рока или издржане затворске казне. Али и у приликама кад су се вољени састајали или пак растајали. Ријечју, “ћиро” је био свједок времена када је живот текао споро али достојанствено. И нико није слутио да ће обећани прогрес и неиздрживи темпо живота преселити људе на бескрајну траку животне јурњаве за нечим што је недостижно.
Био је на свој начин свједок и творац историје која је с њим отишла зарад прогреса и темпа којим се данас све креће. Изградња пруге Сарајево – Плоче коначно га је докусурила.
Они који су осјећали жал за “ћиром” изражавали су протесте, па је из тог времена остала пјесма:
Друже Тито, не дирај у “ћиру” Ако мислиш живити у миру!
Јебеш пругу Сарајево – Плоче И онога ко је први поче!
С њим је нестала и историја с којом је милио руку под руку
Међутим, “ћиро” није отишао у заборав, иако се његовим посљедњим писком затворио још један исјечак историје, која је трајала од момента када је децембарског дана 1931. стигао у Билећу а завршила се претужног мајског дана 1976. када је овој прелијепој вароши рекао посљедње збогом.
И данас се понекад препричава догађај који се десио крајем тридесетих година прошлог вијека. Радови на изградњи жељезничке пруге Требиње – Билећа били су у завршној фази па су трачнице дошле до Златишта. Већ тада је требало одлучити гдје саградити жељезничку станицу.
Некадашњи изглед жељезничке станице с пероном.Она никад није имала сна. .
Билећани су тада, да ли случајно, искористили посјету Херцеговини тадашњег предсједника Владе Краљевине СХС, те га са свом његовом свитом задрже на ручку у Билећи.
Служило се јагњеће печење, приганице с кајмаком, сир, пршута и друге ђаконије, а онда се наметнуше приче гдје изградити жељезничку станицу.
Билећани кажу да би им највише одговорало да са Златишта трачнице продуже до Медаковине како би се ту формирала градска четврт. Предсједник на крају обећа и отпутова у Београд. Протекло је од тада доста времена а трачнице су и даље окренуте према Мрежици. Скупило се неколико угледних билећких трговаца, занатлија и предвођени Ибрагом Селимовићем и представницима општинске власти запуте се у Београд, право у сједиште Владе.
Чим је предсједник обавијештен да су стигли, он је наредио да их одведу у Скадарлију, почасте их, јер су, како је рекао, и они у Билећи били веома лијепо дочекани.
Билећанима се то није допало па саопштише предсједниковом ађутанту да они нису гладни нити су дошли да шенлуче по Скадарлији. Они, наиме, захтијевају да им се испуни обећање и да им се станица смјести у центар будуће вароши. Предсједник им поручи да од обећања нема ништа. Инжењери захтијевају да се станица не смјешта у граду како би се колосијек продужио према Гацку и Невесињу. Међутим, нити Гачани добише жељезницу, нити Билећани жељену станицу. Неко се успут нашали: “Слабо нам је било печење за овакво рјешење.” И од тада се ова крилатица у Билећи провлачи у многим сличним приликама.
Откуд билећки “ћиро” у музеју Лапово? Локомотива бр. 83-029 након што је поштено одрадила свој вијек, посљедња је напустила Билећу маја 1976. године
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
