• Стални посјетиоци билећке пијаце били су Конављани. Лијепе Конављанке, нацифране разним везовима на беспријекорно чистој и као снијег бијелој одјећи, нудиле су маслиново уље, суве смокве, вино и ракију

Конављани су били познати и као купци прасића (кизмади) и обично су куповали по неколико комада. Пошто у то вријеме није било превозног средства за овакву врсту робе, ангажовали би водича који би пјешке спровео прасад до Конавала, и то путовање знало је трајати данима.Била је то тешко стечена надница.
Причало се да је нека Конављанка, купујући јаја од продавца који је чучећи на земљи продавао своје производе, незадовољна повисоком цијеном, питала: „Можеш ли да спустиш мало ниже?“ Он је шеретски одговорио: „Не могу ниже, ево до земље су.“
С Конављанима су стварана многа пријатељства и кумства јер су и једни а и понеки конваљани славили крсне славе. По вино и ракију ишло се у Ћилипе и остала мјеста у Конавлима. Амбалажа у којој се носило пиће прављена је од јареће коже за ракију и то су биле чувене мјешине. а вино се спремало у демижане које би се претходно опрале у лукшији.
Једно од таквих пријатељстава било је између породице Мије Коцељевића и Ђока Јањића, алијас Ђовани. Спријатељили су се на тај начин што је Коцељевић на повјерење остављао непродату робу код Јањића до наредног четвртка пазарног дана у Билећи.

Конавоски виногради

Ђоко је, иначе, имао лимарску радњу у близини Малог логора гдје је касније пресељена пијаца. Поред лимарских послова вршио је и поправке бицикла који су у оно вријеме били ријетко превозно средство. Служио је својевремено војску у Трсту, у зони Б, што је тада била нарочита привилегија. Било је то вријеме када смо на протестним митинзима у борби за припајање Трста Југославији клицали: Зона А и зона Б биће наше обадве, Пела Џукела (премијер италијанске владе), Пелу на бандеру. Друже Тито само заови летићемо ко орлови, Друже Тито само реци зборно мјесто у Ријеци, Недај Трста Истре миле фашистима да се шире. Било је то вријеме ефоричног револуционарног заноса широких народних маса и спремноист да се брани свака стопа домовине.

Изласком из војске попримио је нове манире у свом понашању, што је била посљедица утицаја средине у којој је служио војни рок. Много је вјеровао у народну медицину, а нарочито у љековите траве и биљну и животињску храну, па је у то вријеме откупљивао жабе корњаче и пио им крв. У његовој кући често су се на трпези могли наћи динстани јежеви у вину и рижи. Све су то били утицаји италијанске кухиње па су мјештани с неповјерењем прихватали његов начин исхране. Крајем осамдесетих година прошлог вијека остварио је своју давнашњу жељу и у Брсечинама крај Дубровника са својом супругом Ритом отворио ресторан биљне хране. Имао сам прилику да пробам поховане цвјетове тикве и других ђаконија. Чеси и Пољаци били су му стални гости.
Међу првима је у Билећи послије рата набавио луксузни црни аутомобил „балилу“ пријератне производње. Био је толико стар да су билећки шерети у шали тврдили како је у њему убијен цар Фрањо Фердинанд.