• С пријатељем на тераси Градске кафане у Херцег Новом пијем зелени чај и слушам. Након ослобођења, док је још трајала обнова, у Стоцу изградише фабрику жице. Раднике су звали жицарима. Поздрављали би се: „Жицаш ли ишта?“ Ови би одговарали: „Жицаш ми кењу“. И једни и други су мислили на парење свиња, у народу познато као „жицање“.

Жицање је имало више значења. Кад би неко нешто зарадио, поготову хонорарно, значило би да је ужицнуо. Када неко некога у нешто убјеђује, значило би да жицари. Када би нешто уграбио, нешто је жицнуо. Када би неку жену повалио – исто.

Једног дана пред фабриком се појави шлепер. Никад толики камион нису видјели. Возио га је неки Италијан. Развозио је робу по читавој Европи. Бадава се представио именом и презименом. Звали су га Ђовани. Њима је сваки Италијан био Ђовани. Након дуже времена појавио се Ђовани обријаног лијевог брка и пола десне лобање. Сви се кастигали с њим, а он им рече да је читаво мало богатство зарадио опкладом да ће такав проћи читаву Европу, па тако доћи и у Столац. Прича не би била посебно занимљива да међу жицарима није био и један Билећанин. Није његово име помињао, али је рекао да је из једног оближњег села и да је важио за ђилкоша. Био је шофер. Робу је возио по Југославији. Недавно се расправљао с директором.

– Добио си налог да возиш за Ријеку.

– Јесам.

– Па? Јеси ли одвезао?

– Нисам, него у ријеку.

– Свеједно, на ријеку или у ријеку.

– Није свеједно!

– Како није?

– Тако. Слетио сам у Брегаву и сад је у ријеци.

Тада није било довољно обучених шофера. На двије „праге“ било их је свега три. Док је чекао да му оспособе камион, паде му на памет да и он за опкладу заради нешто новца. Кроз причу и зезање објави да ће за добре паре пристати да му натакну оглав и да га као коња водају читаво доподне. Куд год желе.

– Нећеш!

– Хоћу!

– Ма јеси ли луд? Шта ће ти рећи жена?

– Ко шиша њу?!

– Ма јеси ли сигуран? За које паре?

– Одакле вам паре?

– Има Ђовани. Зарадио је на лијевом брку!

– Неће дати. Није луд.

– Хоће. Луд је док је обријан ходао по Европи!

– Неће!

Дође Ђовани. Још увијек нагрђен. Предложише му опкладу. Прихвати. Од ужади направише оглав, те у свету неђељу кренуше из Чапљине. На перону нагрнуо силни свијет. Навалио на вагоне. Нико их не примјећује. Тек кад сједоше у трећу класу путничког воза и завезаше га за шипку која дупле клупе спаја с плафоном, путници почеше да се чуде. Гледају једни друге. Траже одговор. Мисле да је бијесан, па га везали. Зашто су му руке слободне? Понеко се пригушено смије. Да га не увриједе. Устаде. Многи се мало повукоше. Погледа лијево, десно и објасни: Ја сам коњ. Ако мени не вјерујете, питајте ове што ме воде. Нема потребе да се чудите или страшите. Путујем до Дубровника. Тамо имају неке игре па идемо да их видимо.

Путници ћуте, разумијевају, а у себи га жале. Јадан. Потпуно је полудио. Сигурни су: воде га психијатру.

У Гружу лука, жељезничка станица. Мало их ко примјећује. Кад кренуше да пријеђу улицу према хотелу „Петки“, прво звоњава, а онда кочење трамваја. Возач расколачених очију буљи кроз прозор трамваја. Воде заглављена човјека. Кад стигоше пред хотел, завезаше га за канделабр.

Окупише се странци. Фотографишу. Траже да им се објасни. Данас су игре. Сигурно је ово неки обичај. Желе да све дознају, а назовикоњ мува главом горе-доље као да празни зобницу или разгони муве. Смијех је заразан и нема га ко се не кикоће. Он мртав-хладан. Озбиљан. Нема силе која би га насмијала.

У маси што се окупила око њега угледао је прелијепу жену. Ништа у животу није љепше видио. Једино се она не смије грохотом. Само се непримјетно смјешка. Чуо је како је неко  ослови са Лиза. Никад прије то име није чуо, те га је стога и запамтио. Размишљао је: ако икада буде имао кћерку, даће јој њено име.

Кад истече доподне, скинуше му оглав. Упиташе шта му је најтеже било.

– Да се уздржим да се не насмијем.

– А зашто?

– Па гдје сте чули да се коњ смије? Да сам се насмијао, ви бисте рекли  да нисам коњ и пропала би ми опклада.

Али оно што је чинио било је пригушено рзање откако је угледао лијепу Лизу.

Ђовани је био од ријечи. Добитник је обновио кућу, саградио нову шталу, у Гацку купио расну кобилу и дао јој име Лиза. На њој је ишао на славе и у сватове, и није било коња који се није у њу загледао.

(Ово је поклон-прича двојице Билећана који препричавају догађаје из старог краја.)

Билећка трилогија
аутора Војислава Воја Гњата
издање 2011. године