• Познавао сам га још из основне школе. Надимак му је био Шуцо. Није био неки нарочит ученик, али увијек је вријеме проводио с мајсторима поправљајући бицикле, моторе… А онда се нисмо дуго видјели.

Годинама је у Француској арбајтовао као механичар, све док није сакупио довољно новаца те у Билећи отворио радионицу да буде сам свој газда. И није му ишло лоше. Био је добар мајстор за „пежое“ и „цитроене“. Бољега није било у околини, али новаца никако да прикупи. Како шта заради, он увече потроши у кафани преко пута. Једног јутра пробудио се нешто раније и онако мамуран поче да размишља како ће затворити радионицу, продати алат и резервне дијелове и отворити кафану. Што смисли, то и учини. Није дуго требало да нови посао крене. По цијели дан се дружи с гостима, мези, пије, и поред тога зарађује. Задовољан он, задовољни гости. Једино није било право кафеџији преко пута јер му је преотео госте. Сви су се преселили код Шуца па је комшија морао да затвори своју кафану.
Постоје многе приче и анегдоте о газди Шуцу, неке истините, а неке, опет, … Кажу да је понеке и сам измишљао и пуштао у оптицај.

ФЈАКА

Најчешће излетиште Билећана у то вријеме били су недјељњи једнодневни излети до Дубровника вожњом на отвореном камиону. Обично би се окупили на плажи у Лападу и уз сендвиче и понеко пиће проводили цијели дан на купању. Ту смо први пут чули ријеч фјака а нисмо знали њено значење све док непосредно послије заласка сунца не дођосмо у једну дубровачку гостионицу на пиће. Чекали смо извјесно вријеме, питали има ли конобара, а они нам одговорише: „Има, али га је ухватила фјака“. Кад смо се вратили у Билећу, испричали смо како остадосмо неуслужени пићем због фјаке. Кажу, кад конобара у Дубровнику ухвати фјака, ни предсједник владе неће бити услужен. Тражећи објашњења сазнали смо да је то, у ствари, необично стање у коме је човјек не тежи ни за чим. Она је, кажу у Далмацији, божји дар. „Куд и нас није даривао Бог“, вајкали су се билећки конобари. Веле: „Ми морамо да гладујемо, радимо јогу и друге медитације да бисмо доживјели фјаку.“

Живко Јањић: Гостиона „Локва“ у Билећи цртеж графика

Мени се највише свидјела она како је нашао љубавницу, много млађу и љепшу од себе. Ријешио он да је изведе некуд у провод, али не зна куд и како. Сви га у околним мјестима познају па ће пући брука ако се сазна. Напокон се одлучи за Дубровник. Тамо га, помисли, не познају. Неки Билећанин који живи у Дубровнику причао му је да на Лападу има скровито мјесто гдје многи билећки интелектуалци, професори и директори државних предузећа викендом кришом проводе ноћи са странкињама. Мјесташце створено за такву уживанцију.
Тако и би. Све како се само пожељети може. Храна и пиће врхунски, собе веома раскошне, све отмено и дискретно. Поче он да наручује јела једно за другим, све у стилу искусног госта, да би на крају стигли и до баклаве. Гледа то млади конобар, ваљда му је било криво што није на Шуцовом мјесту, па ријешио да се мало нашали. Донесе тражене слаткише, за које иначе важи прича да помажу онемоћалој мушкој снази, те рече Шуцу: „За Вас сам, господине, донио дуплу порцију, требаће Вам вечерас.“
А Шуцо му с осмијехом старог кафанског лисца одговара: „Захваљујем на бризи, млади господине, али онда ћу морати и Вас да повалим!“
Да ли је стварно тако било, не знам, можда је то једна од његових измишљених анегдота. Углавном, прича је остала.