Један од најтужнијих испраћаја са жељезничке станице у Билећи кога се сјећам био је непосредно након Другог рата када су испраћени први колонисти у војвођанска мјеста Сечањ, Гајдобру и Сутјеску.
Иако је Билећа даноноћно испраћала и дочекивала по неколико возова, није то био град жељезничара. Осим на жељезничкој станици ријетко су се могли срести у вароши људи у жељезничким униформама. Једино је Шефко Јагањац, кога смо звали Потисак (а тај надимак је добио по локомотиви која је потискивала воз према Никшићу), чешће носио жељезничку униформу, а понекад је то чинио и Мехо Бешовић, отправник возова, Требињац, који је био на служби у Билећи. Остали су били из оближњих села уз пругу или станицу. То су углавном били Комненићи, Табаковићи, Дрињаци, Чокориле, Папићи и други.
Жељезнича станица у Билећи чува сјећање на „ћиру“ и његову послугу, Ту је и перон на који су пристизали путници намјерници, родбина, драге особе, али је на том перону проливено много суза због одлазака, опроштаја и посљедњих пољубаца …
Пошто сам љета проводио на ливадама у околини Мрежице, скоро свакодневно сам био на перону, било да сам дочекивао или испраћао возове. Сваки долазак воза донесе живост перону. Многи се састају и растају. Рукују се. Једни се љубе, други грле, а понеко пусти и коју сузу. Брзих возова тада овдје није било. Свака композиција путничког воза имала је вагоне прве, друге и треће класе. Вагон уз локомотиву резервисан је за пратиоца воза, а посљедњи је био поштански вагон с пакетима и писмима. Вагон је имао и поштанско сандуче, па су се многи одлучивали да баш ту убаце своју пошиљку јер су били сигурни у њезину испоруку. Поред редовних били су и ванредни возови. Ноћу су се обично заустављали на Златишту да би довезли нове становнике Казнено-поправног логора, а друге одвезли. Све се дешавало тајно, под тамним велом ноћи.
Овако је дочекан први воз у Билећи 17. децембра 1931. године
Одлазак регрута у војску са станичног перона испраћан је веома свечано, уз пјесму, свирку и пиће. Проводећи своје посљедње дане у цивилу често је међу њима пред одлазак у сабирни центар Мостар одјекивала пјесма:
Још вечерас да проведем шалу, сјутра вече бићу у Мостару. Шалај моја ошишана главо, на косу си изгубила право.
Гатачким регрутима војне патроле прије уласка у воз претресале су ранце и кофере и одузимале уметаљке.
Они који су је напуштали одслуживши војску или затворску казну, пјесмом су изражавали своје сјећање на дане проведене у овој вароши: Ој Билећо, мораћу те сликат, Заборавит не могу те никад.
Један од најтужнијих испраћаја са жељезничке станице у Билећи кога се сјећам био је непосредно након Другог рата када су испраћени први колонисти у војвођанска мјеста Сечањ, Гајдобру и Сутјеску. Био сам свједок тог испраћаја у коме је путник био и мој рођак по мајци који је са својом породицом кренуо у Сечањ.
Догодило се то прохладног јесењег дана. На споредном колосијеку били су постављени теретни – „хајван“ вагони. Чудно су изгледали. На средини са обје стране покретна врата, а на крајевима вагона по прозорчић с решеткама. Подсјећали су на вагоне у којима се током рата вршила депортација српског и јеврејског становништва у фашистичке логоре.
Скоро цијелог дана било је живо око ових вагона. Скупила се чељад, родбина, убацили бубњарице у вагоне, понијели завежљаје… Ишчекују полазак воза. Многи од њих по први пут ће се провозати жељезницом. Има ту и старијих. Невјерица се увукла у људе, јер нико не зна куда иду ни како ће се снаћи. Чули су да нигдје брда ни камена нема, а и вода се мора прокувавати. Жао им родног краја, родбине и комшија. Једино мој рођак по мајци није крио радост што одлази. Каже да му не може бити горе него што је у Кукричју.
И тако пролази дан у ишчекивању поласка воза. Тек послије подне прикопчаше локомотиву.
Пред сами залазак сунца писак локомативе означио је полазак. У једном правцу! Спроводник воза наредио је да се сва врата затворе. Прозори су остали отворени да се преко њих пошаљу посљедњи поздрави. И чим је воз кренуо, потекле су и сузе растанка, а рупци су дуго махали при одласку пут Златишта.
Био је то тужан испраћај, иако је на вагонима писало: „Сретно у бољу будућност“.
Након годину дана када се вратио на одмор, мога рођака нису могли препознати. Када је отишао, био је ћелав, без иједне длаке на глави. Приликом повратка коса разбарушена, густа, једва чешаљ кроз њу пролази. Чудили се сељани. Кад је њему за годину дана коса овако нарасла, шта је тек са другима, говорили су у невјерици све док им није објаснио да је то перика, за коју су први пут чули. Али и то му нису вјеровали док је није скинуо с главе, да би закључили да је без ње ријеч о оном некадашњем рођаку и комшији.Понеки су се вратили не могавши преболити завичај жалећи се на равницу и пијаћу воду. За многе био је то пут без повратка, али и са сретним искораком у бољу будућност.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
