• Тек понекад око подне дремљиву варош пробудио би својим промуклим гласом градски телал читајући саопштење среских власти. Из тог времена остала је чувена телалова најава: “Даје се на знање: Одлуком Народног одбора среза није више четвртак у четвртак, већ је четвртак у недјељу!”, узвикивао је окупљеним пролазницима. Наиме, наредба се односила на….

Љета у Билећи била су топла, сува и веома оскудна водом за пиће. Из приградских насеља и околних села гдје су чатрње већ пресушиле свакодневно су се кретале колоне коња натоварених бурилима воде с Требишњице.
Градске улице нису биле асфалтиране те није било никаквих саобраћајних ограничења ни за возила нити за стоку.
У раним јутарњим часовима уснули спокој повремено би нарушила бука школског авиона Југословенског ратног ваздухопловства с мостарског аеродрома, којим је пилотирао Страхиња Вујовић. Он би у ниском лету упућивао поздраве своме оцу Јошу, који зором напаса краву на пашњацима Медаковине.
Током дана високе температуре смањивале су сваку активност па се највише времена проводило у хладовини испод багремова у градском парку.
Тек понекад око подне дремљиву варош пробудио би својим промуклим гласом градски телал читајући саопштење среских власти. Из тог времена остала је чувена телалова најава: “Даје се на знање: Одлуком Народног одбора среза није више четвртак у четвртак, већ је четвртак у недјељу!”, узвикивао је окупљеним пролазницима. Они који су га слушали почели су да се крсте. Наиме, наредба се односила на пазарни дан. Умјесто да се недјељом иде у цркву или одмара, власт се досјетила да би било корисније да тог дана народ нешто пазари.

Некадашњи изглед Билећког парка

 
Хладовину испод багремова у градском парку напуштали смо само у вријеме испрекиданог звука ручних сирена које су најављивале општу опасност од шумских пожара који су током несносних љетних врућина били чести. Одмах смо напуштали парк да бисмо избјегли мобилизацију. Тад је милиција мобилизовала све радно способно становништво и омладину ради гашења пожара, које је често трајало и по неколико дана.
Свакодневно су при заласку сунца прашњаве градске улице прскане водом из цистерне коју су вукли општински коњи. Тек након тога би се могло сјести у баштама, кафанама и прошетати улицом.
Срце на батерије

Шездесетих година прошлог вијека настала је и једна од прича о мајстор-Јову Скочајићу, лимару, а повод је била поправка крова на џамији у Билећи. У џемату су скупили новац па одабрали лимарску радњу Скочајић-Теларевић да изводе радове. Њих двојица били су врсни лимари а радионица им је била на Обилића вијенцу. Ту су по читав дан одјекивали чекићи на изради фијакер-шпорета, олука, сулунара, шишева за кафу. Дат им је посао да поправе лимени кров минарета билећке џамије. Лимар Зајко био је више склон радовима на земљи, а кажу да је највећа висина на коју се попео био бицикл. Јово, међутим, који је био мршавији, углавном је радио на високим објектима. Иако је имао уграђен пејсмејкер, Јово се лати посла и поче данима да кује на крову џамије. Како ко пролази улицом, не може а да не погледа на кров одакле одјекује бат Јововог чекића. Доље испред Илијине радње понеки пролазник застаје и упире поглед према мајстору, гледа га са страхом и невјерицом како вјешто удара чекићем и слаже лимене табле на крову. Један од старијих пролазника дуго је мјеркао мајстора како вјешто скаче по крову и одлучи да га сачека док сиђе на земљу. Изненађен таквом храброшћу и вјештином приђе мајстору и знатижељно га упита: “Ма какво, мајсторе, имаш срце кад се смијеш попети на тако мали простор и тако високо?”
На то ће Јово: “На батерије, уста те твоја парадна!”