Пише: Сретен Ћеранић

• У сјенци дешавања на Космету, српска јавност свједочи једном драматичном моменту – неколике десетине историчара и истраживача сродних области је потписало, и још десетине интелектуалаца подржало Апел за заштиту српског културног наслеђа од „босанизације“, која је нови метод политичког рата против српске егзистенције западно од Дрине.

Неко би рекао – још једна провокација Сарајева, и још једна контрареакција. Но, драматичност овог момента је у томе што се – по први пут – заступници Бошњака не боре да се домогну српске културе да би је уништили, већ да би једну хршићанску баштину преписали радикалном исламу. Театрално збивање са подизањем споменика српском краљу Твртку Котроманићу је само пробни балон. Но што су, међутим, превидјели српски историчари јесте да се то десило као логична последица крупних политичких омашки из времена рађања Републике Српске, између којих је – по мени – највећа избацање топонима наших старих земаља из наше највеће побједе у новијој историји. Да бих објаснио шта желим да кажем, морам прво да се вратим на Црну Гору.

Велика Катунија

Прије успостављања неформалне независности 1853. године, на тлу данашње Црне Горе постоје: Црна Гора, Брда, Херцеговина и Бока. После те неформалне независности, нарочито у доба дуговјеког Николе Петровића, креће експанзија у околна брдска и херцеговачка племена. Не само физичка, мада и о њој треба говорити у контексту отимања старих никшићких и дробњачких територија. Узећемо примјер ношњи – према Данилу Костићу, творцу књиге „За демократску Црну Гору (и Боку) у демократској Југославији“ из 2001, данашња „црногорска ношња“ је заправо бокешка, звана „царска ношња“ коју је, први и у свој вакат једини, у царском хесу Карадагу, носио Његош. Позивајући се на Вука Караџића и низ страних путописа старијих од 1853, црногорска оновремена ношња је била налик албанској; а актуелна се из Боке раширила у Херцеговину, па у Црну Гору. Рекосмо да је Његош први, и по сликама једини носио. Теме ради, важно је нагласити да је Његош у свој књижевни рад унио четвороакцентуални систем, карактеристичан за Херцеговину, што можда свједочи сјећању на завичајно поријекло породице Петровић.

Но, Никола присваја ношњу као – веома важан – културни елемент, и намеће га свим брдским племенима. Кроз Васојевиће су је перјаници наметали силом. Дакле, а има примјера и у архитектури и законику, Никола Петровић узима најбоље нецрногорске елементе и црногоризује их; а онда их, црногоризоване, намеће као симболе његове владавине. За ту тврдњу ваља узети избацање назива Брда из имена своје књажевине. О појму Херцеговине да не говоримо – премда у свијести народа и данас, а узгред и највећи дио и оне и ове Црне Горе, Херцеговина се као географски појам административно не помиње. Неко би рекао – умјесто обећаване велике Србије, зване Душаново Царство, Никола је правио Велику Катунију. Комунисти су тај принцип преузели, на Боку проширили и овјековјечили, па данас свједочимо последицама.

Споменик краљу Твртку у Херцег Новом (фото: Трифко Ћоровић)

ЦРНОГОРИЗОВАЊЕ СРПСКОГ КУЛТУРНОГ И ДУХОВНОГ НАСЉЕЂА

А оне су, премда театралне као речено подизање споменика краљу Твртку, заиста поражавајуће. И можда су најбоље исказане у назови монографијама и иним псевдонаучним издањима које доминирају црногорском историографијом, гдје Светог Василија, вјековима након његовог упокојења и просвећења, напрасно црногоризују. Или приказивање дурмиторске архитектуре или осталих нецрногорских споменика – они имају само манастир на Цетињу и Влашку цркву као свој географски исказ! – као достигнуће црногорске нације. Стећци, брутално покрадени, вандалски, из Пљеваља, преко десет година стоје на Цетињу. Могле би се, а надам се да хоће, исписивати докторски радови о тој крађи која је почела налик овој против које је Апел потписан.

ХЕРЦЕГОВИНА – МИТСКИ ПОЈАМ НАРОДА СРПСКОГ

У чему је поента?

Због свог имена, добијеног по секуларној титули наступајућег нам Светог Саве, Херцеговина је један од „најсрпскијих“ појмова који постоје. По мом увјерењу, она заузима прво мјесто, дијелећи га – наравно – са Косметом. А гдје се помиње та Херцеговина данас у српском народу, то јест у његовим званичним актима? Апсолутно нигдје. Помиње се у динарским расистичким митовима, или на гусларским вечерима, порталима… Али, то митско име, колијевка српског језика и трећине српског племена, нигдје није процесуирано у званичним актима ни матичне државе нити друге нам националне полуге Републике Српске, не процесуира нити се у нашим школама учи одакле је докле је Херцеговина. Кад се она спомене, код Срба се данас помисли на простор од Гацка до Неретве; главом се одмахне, тужно, над судбом западнохерцеговачких Срба. И то је то.

Просторни опсег историјске Херцеговине у три државе: Стара Херцеговина, у Црној Гори (црвено) и Србији (жуто); источна и стара Херцеговина у Републици Српској – БиХ (љубичасто); преостали дио Херцеговине, у Федерацији БиХ – БиХ (плаво) – Извор: Википедиа

Чак се под Херцеговином не рачунају ни Фоча ни Чајниче, премда су то малтене најхерцеговачкији дјелови земље. Херцеговине нема без Дробњака Вука Караџића, или Пиве гдје је дуго времена била катедра Захумске епархије у доба кад су над Требињем владали – из Мостара – фанариоти; или Пљеваља и Пријепоља, и Херцег Новог Косачиног, и остатка Приморја које је некад захватала. Острога, чији „имењак“ се налази и изнад родног мјеста Светог Василија. А данас ништа од тога се не води као херцеговачки регион, већ као материјална баштина других народа, не баш просрпски настројених. И онда, уз много смијеха и мало нервирања, гледамо у хрватским уџбеницима извјесног херцега Стјепана Косачу, тог чувеног хрватског велможу из средњег вијека. Борислава Пекића, чији отац је направио „Херцеговачки комитски покрет“ за Уједињење 1918, као црногорског писца. Још мало, никако не очекивано, театралност несрба и епска немарност Срба ће Тврдош прогласити манастиром богумила, предака добрих Бошњана.

МОЖЕ ЛИ ЗАКАШЊЕЛИ АПЕЛ ПОСТАТИ КАМЕН ТЕМЕЉАЦ ЗА СТРАТЕШКУ БИТКУ?

Политика се своди на три ствари – суверенитет, економију и културу. Нажалост, упркос најмање 25 хиљада жртава и постојања Републике Српске, тешко је рећи да су Срби у БиХ суверени, без у ПР службама бањалучких суверена. Економија је крхка, а културна битка се води у задњи час. Апел, који касни већ најмање 28 година, мора послужити као камен темељац за стратешку битку која ће да се – са академског нивоа – пренесе и на поље економије. Обнова Херцеговине, не у смислу одвајања од Босне, већ у смислу сабирања њених расцјепканих територија у једну културну средину треба да буде приоритет за решавања Гордијевог Чвора у Црној Гори и Федерацији. Не треба бити епски оптимиста и мислити, као и до сад – лако ћемо; али ни катаклизмични песимиста и очајавати над стањем у које нас је увело, Србима иманентно чекање и непромишљено стихијско одлучивање. Само треба засукати рукаве, и однекуд почети. Па гдје се доспије. А ја предлажем, можда мало суревњиво, да се почне оданде одакле су почели језик, трећина српског народа и – по Црњанском – сви коријени најљепших српских обичаја: Херцеговине, митског појма народа српскога.

СРЕТЕН ЋЕРАНИЋ / СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА