• Године 2018, по много чему значајне и можда и најлепше у мом животу, обишао сам Витлејем.

На путу сам био, како то обично бива кад се отиснем некуд, као Јованча Мицић: ходам, гледам и слушам неприпремљен, а тек касније детаљно ишчитавам о локацијама које сам обишао. Тако ми је било и на читавом Блиском Истоку, а пут у Витлејем био је можда и најзанимљивији: мене и моју сапутницу Сару покупио је у Јерусалиму, на Маслинској гори, крајње сумњиви таксиста Сем (заправо Самир Ал-…) и напречац нам предложио да нас по супер-повољној цени одвезе до цркве Христовог Рођења. Понуда је била толико добра и повољна да сам помислио да ће човек буквално да нас прода у робље, али је Сарин оптимизам отупео моју сумњу. Успут, он нам је само излазио у сусрет – скидао цену и обогаћивао понуду, од бесплатних факултативних обилазака до чашћења баклавама и лимунадом.

Онда је почео да нас вози неким опустелим гребенима, где су само могла да се виде некаква агресивна босонога деца која су се гађала камењем; слика ме подсетила на наше падине Јуника. Једног момента зауставио се на „дестинацији А“ и предао нас човеку који је требало да нас од те тачке превезе до саме цркве. Инкарнација Хасана (из Душка Дугоушка – Хасан сецкати) који није знао ни реч енглеског потом нас је предао трећој особи, наводно водичу, који је ипак изгледом и познавањем језика улио поверење.  Али не задуго: пошто нас је повео на једно узвишење, показао нам је докле се простире „Нови Јерусалим“ и назначио да је то тамо, преко границе, Израел. „Што би значило да смо сад на палестинској територији?!“, питао сам га пренеражено, на шта је он само уз осмех потврдно климнуо главом.

Познавање историје овог поднебља било ми је недопустиво танко, знао сам да се на овом подручју у другој половини ХХ столећа смењивала власт Јордана, Палестине и Израела, али сам био убеђен да над читавим регионом Израелци имају пун суверенитет. Кобна грешка, јер се испоставило да је у Витлејему палестинска самоуправа успостављена још 1995. године. Тек онда ми је постало јасно и зашто смо ишли свим заобилазним путевима (мимо чек поинта) и какве су опасности пред нама, поготово јер смо се нигде нерегистровани нашли на палестинској територији уочи шабата (и краткотрајног затварања малтене целог Израела) са свега 50 евра у џепу. Страх сам разбијао тек шалећи се са Саром да њу остављам у залог, не бих ли се ја извукао из робља. Али обилазак цркве, грађене још у време цара Константина на месту где се налази пећина у којој је Христос рођен, текла је по плану.

Чудесно искуство, поклањање светињама, целивање чудотворних икона и полагање руке на сребрну звезду на месту рођења Спаситеља (уз једно чудесно дуго струјање целим телом) потпуно су скрајнули мисли и улили у срце један несвакидашњи спокој – не само за тај него и за многе наилазеће моменте. Не треба да кажем да је онда све текло по плану: и даљи обилазак светог места, и повратак код „Хасана“ и поновну вожњу до места А где нас је оставио „Сем“ и његов дочек и љубазан пријем домаћина… и баклаву и лимунаду… и повратак у Јерусалим, по унапред договореној цени. Наш хаџилук се наставио…

Заиста, Витлејем је чудесно место. Далек, а у модерним условима опет и многима доступан. Али за оне који га нису видели и неће видети, имам утешне речи. Заиста готово идентичан осећај струјања може се осетити у додиру са многим људима нашег доба, у којима Христос Спас станује у једнакој мери као у Светој земљи. Тих људи данас има много међу нама, али чини ми се поготово на местима страдања и распећа.

Ја сам их виђао у енклави у Ораховцу, међу повратницима у околини Пећи, у Ђаковици, Сувој Реци, у Призрену, у Пребиловцима, Ливну и западној Херцеговини, међу живим кланима недокланима у околини Бањалуке или Сребренице, али и међу сиротима и духом богатима на плочницима Београда, у уџерицама на југу Србије, па и у мом најближем суседству у Смедеревској Паланци.

Ти људи су спремни да и своје последње парче хлеба поделе с другим, да своју задњу новчаницу ставе на манастирску икону, да малу нафору поделе на три дела, не би ли парченце добили и њихови оболели брат и сестрица. Срећем их и међу храбрим и непокорним људима, који ме подсећају и на неког бившег мене, свог испуњеног идеалима. Међу старицама из Новог Брда, које нас на првом виђењу примају у кућу као најрођенији род, и оне нас дарују, бар јабукама, иако им ми ништа у кућу нисмо унели.

Међу тихим иконописцима, који својим сликама живих светих дарују храмове и људе, или дискретним хоровођама, чијом су песмом испуњени наши храмови. Код оних који део своје Божићне печенице однесу по снегу и остарелом усамљеном комшији и прозборе са њим реч-две. И, симболично, ових дана, међу припадницима Горске службе за спашавање, који су се у костимима Деда Мраза узверали по крововима Универзитетске дечије клинике у Београду, и малишанима који су мислили да су сами поделили пакетиће, изазвавши неслућено усхићење…

За све наведене примере могао бих из главе да наређам десетине имена, за које и ја, као некада песникиња, тражим помиловање – и захтевам поштовање.

Јер сви они, ретко препознати од своје околине и земаљског (за малена) царства, показују да се Христос није родио само пре 2021. годину у далеком Витлејему, него стварно изнова и изнова, и у нашим данима, на свакој удаљеној чуки, и у сваком оном срцу, ма које оно било нације, рода, година, образовања, имовине… само под условом да је чисто или да се чисти, и да га је истински призвало и пошло његовим примером и његовим стопама.

НЕМАЊА ДЕВИЋ