• Испричаћу вам једну причу инспирисан сада већ култним клечањем Верана Матића, изасланика председника Србије, у Вуковару. Постоје многа места на којима сваки Србин, или званичник Србије, треба клечати. За већину тих места знате, за многа опет тек понеко зна.

Има једно село на Кордуну које се зове Машвина. Негде отприлике на пола пута када се од Плитвица крене према Слуњу, са његове десне стране. Крај богат шумом, насељен Србима, а покорен од усташа. Јула 1942. године на том терену су вођене велике борбе између партизанског Кордунашког одреда (на почетку рата, на том терену су у партизанима били Срби, док се за Хрвате зна коме су се приклонили) и бојовника НДХ. Ако се то што су усташе радиле могло и називати борбом јер је врхунац њихових ратних успеха био да се спали село и све живо у њему покоље.

Двадесет и другог дана јула, Кордунашки одред крећући се ка селу Брезовац пролазили су великом шумом у Машвини. У шуми, наиђоше на пропланак. Не већи од 50 х50 метара. А на пропланку указа се жива слика пакла. Све оно што су до тада успут видели (спаљена села, побијени људи, деца у колевкама, заклана беба у загрљају преклане мајке…) учини им се безазлено наспрам слике на пропланку усред шуме изнад Машвине.

Двадесеторо деце. Ниједно старије од годину дана. Десет дечака и десет девојчица. Сви преклани без капи крви около, што значи да су однекле морали бити донети на то место. Девојчице голе, поређане у круг тако да им се прсти раширених ручица и ножица додирују. На њима положено десет голих дечака, трбух на трбух.
Даљу причу не морам говорити. Инсинуације нису потребне. Сви знамо на шта је указивала ова болесно изрежирена поставка са донедавно живим бићима.

А ово је тек једна од многобројних прича са територије Хрватске из 1914…1941…1991…

И онда се нађе гњида која клечи као представник Србије. Значи клечи и у наше име, моје, твоје. Не могу да кажем, и ја сам клечао. У Јасеновцу. У Градини. У Старом броду. И ја бих клечао у Јадовну, Јастребарском, Гаравицама, Пагу, Машвини. Клечао и плакао, и не би ме био стид ни пред Богом ни пред људима, ни пред душама оних због којих клечим.

Тако да има две врсте клечања Веране Матићу. Оно после ког се усправиш и идеш кроз живот уздигнутог чела, поносно, јер ниси пљунуо на претке. А има и оно друго клечање, оно које си ти одабрао. Оно после ког се не устаје већ се наставља клечати и пузати док се љубе скути господарима. Како оних који су те послали, тако и онима код којих си послат.

И на крају, порука онима који овакав поступак правдају речима да је он само радио свој посао. То је једна од најглупљих реченица која никога не може оправдати. Свој посао су радили и чувари Јасеновца и Аушвица. Свој посао су радили и немачки војници који су стрељали децу у Шумарицама. Свој посао су радили и они који су својим послом одвели Југославију у крвави рат. Свој посао раде и они који отимају децу људима. Свој посао ради и др Кон док нам испира мозак преко Кризног штаба, који такође ради свој посао.

На нама је, обичним људима да коначно у глави рашчистимо зашто клечимо и због кога клечимо.

За себе знам. Ја клечим у Машвини, а ти?!

Ненад Милкић