• Презиме Ного постало је код нас општепознато по Рајку Петрову Ногу као што су на сличан начин препознатљива презимена Андрић, Дучић, Шантић, Црњански, Раичковић, … У једној биографској забелешци Милош Црњански је казао – „ја сам сâм свој предак”. И Рајко Петров Ного би могао рећи исто, а да му нико не замери. Вечити бунтовник, Ного је  ушао у српску поезију, како га je метафорички  oписао песник Ђорђо Сладоје на дивљем јелену, срдит што свијет није саздан по његовој мјери.

  

  Рајко Петров Ного на Боријама. Лето 2004. године (фото М. Пецељ)

Пише: проф. др Милован Р. Пецељ

Рођен је пре 75 година у Боријама општина Калиновик у Херцеговини, од оца Петра и мајке Стане (Домазет) родом из Влаховића, општина Љубиње, одакле је песник и његов пријатељ Гојко Ђого. Борије су на висоравни Загорје која је ушушкана високо у гори Трескавици коју Рајко поетски описује на свој начин „Читаво Загорје, ову висораван за горама, врх Трескавице, јастреб Трескаћа, просјеца и надгледа. У свако годишње доба, у свако доба дана, испред њега се зелене, и кад се бијеле, Лелија и Зеленгора, обје са небом загрљене…“ У том митском пределу и породичној топлини Рајко је провео рано детињство, али се и суочио са трагичном смрћу родитеља, што је у доброј мери одредило његово књижевно стваралаштво.

Ногова беседа на свечаности приликом отварања нове зграде Филозофског факултета на Палама- мај 2004. године (фото М. Пецељ).

Тада сам и сазнао да је Рајко Петров Ного старином из племена Кучи. Због честих миграције на Балкану, Јован Цвијић је тврдио, да од Скопске Црне Горе до Загребачке горе, мало ко је на свом месту. То је будило пажњу код људи за сазнањем о пореклу властитих породица. На значају су добили родослови који су код Срба одувек побуђивали пажњу породица, родова, братстава и племена. Генеалошка знања код Срба формирала су се најчешће ради утврђивања породичне, родовске, братственчке и племенске егзогамије и регулисања имовинско-правних односа, а раније и због спровођења крвне освете, тамо где је постојала. Разјашњавање значења презимена, начина његовог настанка, распрострањење, порекло породице или рода и израда родословних таблица циљ је и суштина генеалошких истраживања.

Породична прошлост Ногу није давала мира, јер је знао да му презиме потиче од надимка па се побринуо да сазна своје порекло. Изнео је властито сазнање да су Ноге од старине Рашовићи, из племена Марка Миљанова – славног Куча. Био је поносан на своје порекло и није му било право што ови данашњи Црногорци нису ни налик на оне старе из времена Марка Миљанова. Лале Дрекалов био је војвода и вођа Куча, а титулу је добио од оца војводе Дрекала, који је био њихов родоначелник. Уживао сам слушајући како, после одржане наставе, беседе два академика и Куча, песник Рајко Петров Ного, Куч од старине и математичар од великог угледа проф. др Веселин Перић, тада председник Академије Наука и Умјетности Републике Српске (АНУРС), човек од реда, интелектуалац и отмени господин. Они су у многоме допринели развоју Филозофског факултета на Палама, с краја 20-ог и почетка 21. века, где су били наставници. Академик Перић је на челу АНУРС-а наследио академика Славка Леовца.

За разлику од других истраживача Рајко Петров Ного је породичну генеалогију исказао у стиховима. У сонету Крај наметне громиле Ного нас обавештава –  „Здѣ лежи грешни дијак рашовић“, а потом у сонету Челе Рашовића чини још један поетски излет у генеалогију своје породице. /“У Фундини свитну на Медуну мрче/ Век без тебе мину срдит српски брче…Жагоре из трмки под липом сред пића/Душе неумрле челе рашовића“/. Можда Рајко Петров Ного по стасу, снази и висини не може добацити колико његови славни преци, прекаљени ратници, али као вечити бунтовник по одважности, дрчности, нарочито карактеру и бујним брковима – богме може. Ту се крије добар разлог за наслов овог записа о Рајку Петрову Ногу, по старини Кучу, а повод је интересантан догађај који се одиграо између два налета опасног корона вируса. У том временском интермецу чули смо се, да би у два наврата посетили нашу познату скулпторку Дринку Радовановић, како ми је Рајко казао, на њен позив. Наиме, Дринка је Рајку Петрову Ногу наумила урадити бисту, а то богме није мала ствар. Требало је видети како то Дринка ради.

Рајко и Дринка поред бисте (фото М. Пецељ)

Дринка Радовановић је рођена у Страгарима код Крагујевца у учитељској породици и ђак је великог уметника Матије Вуковића. Дринка је једна од најзначајнијих српских скулпторки, чији се уметнички домет огледа у њеним делима. Под њеном вештом руком настале су бројне скулптуре инспирисане најзначајнијим личностима из националне историје. Излагала је на изложбама од Београда до Париза. Аутор је биста или фигура Светог Саве, Карађорђа, Николе Тесле, Михајла Пупина, Јована Цвијића, Милутина Миланковића, краља Петра, Вука Караџића, Филипа Вишњића, Арчибалда Рајса, Јована Дучића, Милоша Црњанског, војводама Степи, Путнику и Бојевићу, Танаску Рајићу, Стевану Раичковићу, Добрици Ћосићу, Јовану Рашковићу, Стаљину… Дринкине скулптуре се налазе уНародном, Историјском, Етнографском музеју у Вуковој задужбини, на Хиландару, у Бечу, Цириху, Јени, Берлину, Москви, САД-у…

Биста Рајка Петрова Нога (фото М. Пецељ).

Тек што се први талас опаког корона вируса смирио, посетили смо Дринку Радовановић на београдском Светосавском платоу. После дуже времена поново нам се указала прилика да видимо њен стваралачки амбијент и нова уметничка дела. Декоративно дотеран амбијент са скулптурама у низу даје атељеу бајковит изглед. Атмосфера је пријатна и ствара је Дринка поетичном причом о значајним гостима из српског културног миљеа. Крајем маја нашли смо се у њеном атељеу где нас је дочекала са осмехом, препознатљивим мелодичним гласом, занимљивом причом и неизоставно чајем. Био сам задивљен пажњом и мила ми је идеја Дринке Радовановић да Рајку уради бисту. Био је леп сунчан дан и наш први излазак после непуна три месеца.

Ногова биста на радном постољу у атељеу (фото М. Пецељ).

Ступајући у атеље, пред нама су се указала скулптуре познатих личности, са строго математички урађеним прпорцијама што је својевестан визуелни доживљај. Атеље је инспирисан значајним именима из српске историје и културе. У лепо осмишљеном простору све је на свом месту са јасном естетском визуром где се Дринка у миру посветила уметничком стваралаштву. У централном делу доминирала је на постољу биста Рајка Петрова Нога, која просто израња из глине као први отисак. Продоран строг поглед пун самопоуздања, високо чело, бујни бркови и јаке обрве одају Ногову препознатљиву бриткост и самоувереност. Само што не проговори. Ово је мој драги пријатељ Ногић. Дринка је од милоште тепала Рајку, који је био одушевљен. У први мах чинило нам се да је биста спремна за ливење у бронзи. Међутим, није. Следио је финиш у коме се дотерују неки ситнији детаљи како би биста добила коначан сјај. Успут нам је казала да је, само дан пре нас, истим поводом у атеље навратио Матија Бећковић, који је угледавши Рајкову бисту казао одлично – не  дирај више ништа. Поред неких детаља требало је идејно решити изглед попрсја, што је за Дринку било важно питање. Тако је текао први сусрет. Следила је, уз топли чај, опуштена прича о ликовима из Дринкине галерије, па онда по која шала и прегрш атрибута намењених Рајку.

После завршних  дотеривања бисте, Дринка је поново позвала да видимо бисту која је са попрсјем изронила из глине. Поново је на присан и симпатичан начин дочекала Рајка и приупитала га – како ти сада изгледа мој Ногићу. Не скривајући расположење, што се дало приметити на његовом лицу, Рајко је подигао руке у знак задовољства и казао – одлично. Глас му је одавао дубок емотивни доживљај. За тренутак је настао тајац. Нашао сам се у вртлогу Рајкових емоција које је подгрејавала његова сурова животна истина.

Ногова биста на радном постољу у атељеу (фото М. Пецељ)

Познато нам је да су скулптуре од древних времена заокупљале уметнике пред чијим делима је посетиоцима застајао дах. Магично дотеривање ситних детаља који лику дају прави сјај у чему се огледа та божанска игра стваралаштва и на крају представља уметнички израз, чиме је Дринка постигла естетски, односно уметнички циљ. Тек тада нам је било јасно зашто је Дринка инсистирала на детаљима. Загледан у бисту, Рајко се лагано подигао и стао поред ње, најпре сам, па онда са Дринком. Неколико снимака и дивна успомена за све нас. У том тренутку сам се сетио Ребрантове слике у уљу на платну где је осликан Аристотел пред Хомеровом бистом из половине 17. века. У култури сећања бисте су трајна сведочења о именима која су задужила нацију или чак човечанство. И Рајкова, као и друге Дринкине бисте, стајаће на постаменту потсећајући пролазнике и намернике на личност великог песника и минуло доба у коме је он стварао. У добром расположењу наставили смо разговор, наравно уз чај.

Дринка је развила нову причу о личностима које су навраћале, а данас се налазе на постаментима у парковима или на трговима и сви су један поред другог поређани у њеној галерији. Навирало је сећање на Добрицу Ћосића, Стевана Раичковића, Мома Капора… који су често навраћали у атеље на чашицу разговора, чај, а богме и по које пиће. За све је имала лепу причу. Била су то сећања у којима нам је Дринка вратила успомене на ове великане српске културе. Био је то савршен дан.

МОМО КАПОР, РАЈКО ПЕТРОВ НОГО, МИЛОВАН Р. ПЕЦЕЉ – Промоција Рајкове књиге Недремано око за коју је добио Виталову награду „Златни сунцокрет“ –  Власеница 2003. године. (фото М. Пецељ).

Између два доласка код Дринке, Рајко Петров Ного је постао лауреат Дисове награде. Тим поводом објављена му је новокомпонована збирка Вран гавран Дис која је концепцијски поздрав и омаж Дису као свом пјесничком двојнику – пјеснику памћења и смрти, како сматра најбољи познавалац Рајкове поезије академик Јован Делић. Приликом доделе награде приређен је одлично компонован каталог Молитва за Недремано око, Душице Брковић и каталошка изложба посвећена лауреату са библиографијом из које се види да је Рајко Петров Ного објавио 31 песничку збирку, више приређивачких радова, затим есеје мемоарске прозе Запиши и напиши и С мене на уштап, те романсирана породична елегија, Јечам и Калопер која је својеврсна песничка тапија на његов стари добри дом и древно огњиште, уметнички завет његовом оцу…

Рајко Петров Ного се појавио на југословенском књижевном небу шездесетих година 20-ог века. О његовом бурном животу и стваралаштву писао је Бранко Стојановић. Добитник је многих књижевних награда, међу којима су најважније: Бранкова награда, Змајева награда, Награда Петар Кочић, Награда Милан Ракић, Награда Меша Селимовић, Жичка хрисовуља, Награда Јован Дучић, Виталова награда Златни сунцокрет, Награда Бранко Ћопић, Велика награда Иво Андрић, Награда Десанка Максимовић, Награда Светозар Ћоровић… Што се тиче књига Рајко би рекао таман, а што се тиче награда заслужио их је, јер је добар део времена, како је умео да каже, отимао и за друге.

Тог 13. јуна 2020. године атеље код Дринке је био богатији за бисту Рајка Петрова Нога. Било је то најбоље Рајково издање од дана када је преживео мождани удар. Глас му је бодар, очи веселе сјајкају, приметна ведрина, нешто лаганији корак, боја лица и на лицу осмех. Рајко казати, када ово прочита, да претерујем. Ја тако мислим јер сам га пратио све ове године после можданог удара. Биће још књига од врлог Рашовића.

Дринка није дозволила да једном од највећих живих српских песника и изнад свега драгом човеку неко други уради бисту. Рајко је ушао у галерију Дринкиних великана. Када за то дође време, Рајкова биста ће бити на постаменту. Требала би да стоји међу великанима на Калемегдану, свеједно да ли поред Стевана Раичковића или Јована Дучића.

Повод за ову причу је занимљив и необичан, за нас драг и емотиван, па је зато ова предилакција необична. Меритум је Рајкова биста. Прича има два јунака. Једна је велика српска скулпторка Дринка Радовановић, а други је велики српски песник Рајко Петров Ного.

Освежимо сећање на песму Нек пада снијег, Господе. Иван Б. Лалић сматра да је Рајко Петров Ного, у три осмерачка катрена испевао, Можда најлирскију песму – молитву у савременој српској поезији коју је Светислав Божић 1997. године музички обрадио.

Нек пада снијег, Господе

 Нек пада снијег Господе
Из сјећања по очима
Спавајте шумске јагоде
Све моје с вама почима

Спавајте моји умрли
Без гроба и без биљега
Нека вас вјетар загрли
Завије покров снијега

И нека мајку збодену
И њену цркву јелику
Бијелим рухом одјену
За нашу тугу велику