• Понекад смо прошетали до Каменолома изнад Требишњице након што су га ибеовци напустили. Изгледао нам је као позорница на отвореном, умивен мјесечином и обавијен неком пригушеном сјетом. Молио је на ћутање. Ипак, пјевали смо. Јер, и логораши су пјевали. Некада се са тог мјеста чула и „Билећанка“ најсјајнији бисер под патином прошлости.

За моју генерацију најважнији су били школски распусти. Вријеме смо проводили на разне начине. Пјевали смо сваког љета. Прво смо ишли на корзо, затим у кино, до десет сати, а након тога на неко мјесто заједничког дружења. С нама се дружило неколико дјевојака и биле су прави другари. До једанаест сати, а понекад и дуже, пјевали смо и свирали гитаре, дуванили, смијали се под липама, радовали се на Пометном гумну и вољели на Зиду уздисаја.
А кад би нас било и двадесетак, прескочили бисмо сувомеђину и сједјели на већ покошеном травњаку Храма светог Саве. Уз мирис расцвјеталих липа и покошене траве чинило нам се да су и свеци с нама. Нисмо знали да ли гријешимо, али смо се осјећали повлашћено, некако издвојено, свечано. Ту је ноћну тишину понекад пропарала хорски отпјевана „Пред Сенкином кућом“ а њезин ехо испуњавао је градске улице и приградска насеља.
Понекад смо прошетали до Каменолома изнад Требишњице након што су га ибеовци напустили. Изгледао нам је као позорница на отвореном, умивен мјесечином и обавијен неком пригушеном сјетом. Молио је на ћутање. Ипак, пјевали смо. Јер, и логораши су пјевали. Некада се са тог мјеста чула и „Билећанка“ најсјајнији бисер под патином прошлости.
Најчуднији ехо из високо подигнутих зидова омеђених бодљикавом жицом Билећког логора допирао би недјељом поподне узвицима: „Србија! Србија! Хрватска! Хрватска!“ уз бурне аплаузе и повике из хиљаду робијашких грла.
Дуго нисмо знали шта се то дешава иза зидина најбоње чуваног затвора тога времена, какав је то ритуал и метода преваспитавања заблудјелих синова Револуције док нам нису одгонетнули да су то фудбалске утакмице у којима се такмиче затвореници из појединих република у оквиру својих недјељних поподнева. Били су то први наговјештаји подјела који ће педесетак година касније постати неумитна стварност.

Овдје су прије педесет година почеле прве подјеле по републикама на фудбалском игралишту

Познавали смо неке заљубљене парове из наше дружине, али смо се претварали да их не знамо, јер смо се плашили да нам се дружина не растури. Били смо убијеђени да дјевојке и младићи могу бити другови једино ако нису нешто више од тога. О томе нисмо причали ни када су неки наши другари своје дјевојке у биоскоп повели. Јер тада је читав град ишао у биоскоп, чак су се за многе знале и њихове столице. Послије представе обично би нам се придружили и тако смо заједно проводили ноћи.
Врло често смо остајали скупа и након што бисмо дјевојке отпратили кућама. Тако смо остатак ноћи проводили уз гитару и серенаде. Слушали су нас сви: и дјевојке, и старије госпође, и времешни парови. Спуштали су нам с прозора колаче, ликере, цигарете… Чак смо знали који су прозори „глуви“ и њих смо обично заобилазили.

Билећки парк, некад омиљено састајалиште младих (фото Оља Лојпур)

Једном нам се догодило да је љубоморни муж једне прелијепе официруше, у коју је рекло би се читав град био заљубљен, приликом једне вечерње серенаде на нас пуцао из пиштоља. Да није промашио или евентуално пуцао у ваздух, ово данас вјероватно не бисте читали. А шта смо тада пјевали? Била је популарна пјесма „Тамо на риви чекаћу те, мала“. Међутим, овдје су то одмах прекомпоновали, па је стих гласио: „Чекаћу те, мала, крај куће Петра Ждрала“, затим „Пиши, мати“, „Кажи зашто ме остави“, „Пред Сенкином кућом“, „Зора зори“, „Бијеле руже, њежне руже“, „Ноћас нису сјале“, „Тамо далеко“, „На те мислим“, „Та твоја рука мала“, и многе друге.
Нешто старија генерација момака, предвођена Луком Скочајићем, Хидом Шеховићем, Дојчином Ивковићем, била је заљубљеник у романсе, посебно тада популарну „Шушти, шушти багрем бијели“.
Било је то вријеме серенада којима се изражавала љубав и подгријавала романтика, али касније је све то нестало.
Наше генерације су тада биле пресрећне и живјеле су у нади (или заблуди?) да ће све наредне године двадесетог и сљедећег вијека бити испуњене љубављу и срећним тренуцима.