Истог дана када су у Атини Милошевић и Мицотакис “ломили” Караџића да потпише мировни споразум, на који је пристао, уз “дробњачку” ограду да га верификује скупштина, у Невесиње сам илегално довео Томаса Флеминга уредника престижног часописа “Хроникле”и његовог сарадника Била Милса.
Флемингова баба је још као дете са породицом из Лике емигрирала у Сједињене Америчке Државе, што је Томаса Флеминга мотивисало да обиђе ратна подручја, завичај своје мајке у то време још под контролом РСК, Србију са Косовом и Метохијом. Улазак америчким новинарима на територију Републике Српске био је забрањен одлуком цивилних власти.
Људи у Бироу Републике Српске и поред објашњења да је Флемингова мајка Српкиња и да је његов ангажман мотивисан намером да објективно прикаже стање на терену, због мноштва неистина и жестоке пропаганде против Срба у САД, нису успели да му обезбеде улазак на територију Републике Српске.
Негде пред поноћ уочи првог маја те 1993 године позвао ме је Момчило Селић са идејом да их покушам пребацити на неки од фронтова у Републици Српској. “ Битно је да упознају борце, да се увере да то нису разбојници, убице и пљачкаши. Већ озбиљни, обично породични људи који бране своје домове”, рекао ми је Момо.
“ Немој да ми увалиш неке шпијуне да се обрукам”, узвратио сам му упозоравајућим тоном, свестан апсурдности таквог размишљања. Не мали број наклоњених нам страних дописника, одбацили смо од себе, што због бахататости што због предрасуда или параноје.
Сећам се да су ме једном приликом у Чајничу питали познајем ли Меги из Гардијана.
Климнуо сам главом. Срео сам је на Палама једном приликом мало малигански надахнуту.
Неко је прокоментарисао да воли домаћу шљиву и корпулентније Србе.
“ Шта је са њом?”, питао сам тог господина три у један. Био је командант локалне бригаде, председник општине и директор болнице.
“Претпоставили смо да је неки шпијун и отерали смо је”, одговорио је доста самоуверено забацујући главу уназад да би оставио што убедљивији дојам у пози Николе Пашића.
“ Грешка”, промрмљао сам, док ме је народни посланик из тог места, данас високо позициониран у државним структурама Србије, испитивачки посматрао.
Неколико тренутака смо ћутали и ја и Момо.
“ Видећу шта могу”, прекинуо сам тишину.
Позвао сам Новицу Гушића команданта Невесињске бригаде.
“ Немој да буду некакви шпијуни , жалосна ти мајка”, била је његова прва реакција.
“ Момо је живео у Америци. Познаје људе. На крају шта ту има скривено. Свака страна зна где су јој противници позиционирани. Повешћемо их на прву линију да причају са борцима”, одговорио сам.
Отпутовали смо пословним возом у Подгорицу где нас је чекало возило Невесињске бригаде. По доласку у Невесиње командант Гушић ме питао шта да им у тим оскудним условима понуди да једу.
“ Сутра бих могао на ручак да их поведем код брата Марка, спремиће једно јагње, али вечерас не знам шта да вам понудим ”, рекао је замишљено.
“ А шта си ти данас јео?”, питао сам.
“Заклао сам једну конзерву месног нареска”, смејући се одговори.
“ Закољи њима три али не карнексове већ ове америчке “црвени ветар” да виде какав нам отров шаљу као хуманитарни помоћ.“
Томасу и Билу смо послужили наше производе али смо их замолили да пробају оброк из милосрдног контигента САД.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
