Пишем по сјећању а жеља ми је да макар дијелић онога што сам лично доживио остане записано. Као млад и прилично неискусан новинар те 1998. године, у једном рогатичком селу на путу ка Борикама, правио сам репортажни запис о једној сељанки, по годинама тада већ баки. Звала се Десанка Ребић. Кажем звала јер сам чуо да је већ одавно покојна. Име ове мученице познато је свима који су читали књиге Момира Крсмановића. Постоји и слика на којој Десанка стоји поред легенде рогатичког краја током Другог свјетског рата Радомира Нешковића, с његове лијеве стране.
Да наставим, био сам затечен када сам ушао у њену кућу. Прешавши високи праг трошне куће, сниматељ и ја затекли смо жену како на кољенима обавља кућанске послове. Био сам затечен, зашто се жена по кући креће на кољенима? Дочекала нас је у том положају, направила кафу на старом шпорету, послужила нас и започела своју причу, тужну и дирљиву, на кољенима.
УДБА, послијератна комунистичка власт ухапсила је Десанку Ребић, највјероватније већ током 1946. године. Одвели су је у Централни затвор у Сарајеву и тукли по табанима, хеј по табанима. Такво мучење могли су да смисле само комунисти. Батинали су Удбаши и уништавали млади живот само зато што је Десанка Ребић помагала своје рођаке, комшије што је била уз српске родољубе, четнике Радомира Нешковића. Гледам питомо, старачко лице Десанкино док прича о голготи у комунистичким казаматима, покушавам да одгонетнем одакле јој снага да издржи муке. Сјећам се да иако је сво вријеме на кољенима нешто узвишено избија из те жене.
Преживјела је Десанка све, затвор, мучења и батине и на кољенима дочекала дубоку старост и мени приповједала трагичну животну причу. Скоро 30-минутни репортажни запис о Десанки Ребић емитовао сам на ТВ Канал С на Палама те 1998-ме. Себи не могу да опростим што га не сачувах јер би сада имали прилику да у детаље сазнате као је Десанка Ребић, права српска хероина, као у најбољим акционим филмовима избјегавала УДБИ-не замке и набављала непопходан санитетски материјал, храну и друге потрепштине за припаднике ЈВуО тачније четнике који су се поткрај и послије Другог свјетског рата скривали на планинама Сјемећ, Романија, Деветак. Опет према сјећању преносим њено казивање о тим опасним данима јер УДБА сумњала у све и свакога. Говорила ми је да је из свог села пјешке ишла до Праче, ту је сједала на воз па путовала до Сарајева. А у Сарајеву у коме су комунисти већ успоставили власт, код провјерених људи набављала је чарапе и батерије за радио станице. Да не би била сумњива никада није у једној продавници куповала веће количине хране, завоја и другог санитетског материјала пријеко потребног измореним српским родољубима у планинама.
И тако је Десанка неколико пута из слободних српских планина долазила возом у Сарајево и враћала се назад, све док није била ухапшена. Ко је потказао, како је улетјела у замку не знам или боље речено не сјећам се али ми је и то говорила. Свјестан сам да у пар редова не може да стане мученички живот ове жене, хероине коју Срби рогатичког али и цијелог романијског краја не би требало да забораве.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
