Роман и балада о хајдучији Братислава Петровића, 2015, Београд, АРТЕ агенција
„Елегичност нарације, дискретност хајдуковог
општења са гласницима смрти/са смрћу самом,
метафоричност слике и драматичност последњег завештања,
све су то формални елементи баладе као врсте,
укључујући и карактеристичну композициону
схему исповедне монолошке“ – поеме.
Бошко Сувајџић
Роман добих на поклон од аутора ( 250 стр., прочитах за два дана)
„Братислав Петровић је и чувар традиције и моралних вредности које су данас урушене. „Цариградски друм“ ће проговорити духовним искуством предака…Роман „Цареградски друм“ јесте чувар фолклора, тајни и легенди, али исто тако и споменик отпора према тлачитељима и њиховим зверствима, по цени главе“.ИРЕНА Милетић, рецензент
Братислав Петровић,1961, Бела Паланка: објавио
„Крвава нишавска зима“, роман, 2008;
„С н ил јава“, сатирични роман, 2012. на српском и бугарском јез;
„Госпавина слава“, 2012, сатирични роман, на дијалекту;
„Романа“, роман 2013;
„Проклетство неправде“, роман, 2014;
„Цариградски друм“, историјски роман, на српском и бугарском јез;
Више монографија манастира;
Више приповетки и поезију…
„Друм широк прав царски, по њега се расипали ханови, сараји, чесме“( „Коштана“, Б. Станковић), каравани царски и спахијски, извозе, као и данас (21. век) муку чивчија и аргата, раје српске, која ни због чега крива и под Турцима и данас, ради у најам да би се прехранила, преживела и предањима некада, писаном речју данас, пренела потомству аманет да туђин добија више но што уопште заслужује! На грбачи поробљеног српског живља ницала су царства, али кад се дрзнуо да се супротстави тај аргат и слуга по наредби падала су царства бежали цареви главом без обзира, покушavјући да са собом понесу и што није њихово!
Романом „Цариградски друм“ Братислав Петровић, реалистички али и експресивно и лирски преко својих јунака гради радњу из тих прохујалих и злих по наш народ времена, смешта то време у средиште данашњег времена и збивања симболизујући непрекинуту нит догађања од тих далеких до данашњег по много чему сличног времена. То је зналачки саткао у питку слојевиту причу. Кад поручкате беланац данашњег времена преко догађаја везаних за полицајца Петра, чека вас изузетно богата прича, жуманац, из тог времена хајдучије у Србији под Турцима и њиховим зулумима у ретророману- причи, у списима манастирским, залуталу као пожутели тестамент, питка прича хајдука Лазе Ћосе.
Цариградски друм, Сићевачка клисура са својом гором, пећинама и манастирима, постојбином и „самртном постељом“ хајдука јесте епски простор у коме су смештена догађања из романа – епа о тим народним борцима никлим под посебним околностима грубе експлоатације Раје и турских зулума, у причи изнутра и Петровом страдању у савременој хајдучији насталој на епским причама из прошлости о похрањеном богатству хајдука из тих давних времена.
„Спољна прича обухвата 21. век и говори о разбојништву на друму“ истом оном испод кога је битисао калдрмисани и прашњав Царски, кроз вођење ликова у роману – Видена, Татија, Доџа и полицајца Петра. Монахиња Синклиткиња везивно је ткиво у спољњој причи романа. Снажна, особа која верује у Божију правду, поуздан јатак полицајцу, ненаметљива али својим ставом, држи потребну дистанцу на релацији мушко женско и као права светица показује пут грешнима!Захваљујући њој и познавању хајдучије, Петар, некрштени полицајац из времена комуниста, проналази мирно решење за своје незгоде на послу и доказује своју честитост.
Конак изнад манастира својеврсни је видиковац за све догађаје кроз историју и данас. У њему је настао „превод“ са старословенског исповеданија писменог Лазе Ћосе, у конаку се дешавају сусрети хајдука и савремене хајдучије баш преко тог Ћосиног рукописа. Манастир је показан и у ромну као ризница сећања на минула времена, ризница писаних и приповеданих догађаја из далеке прошлости нашега народа.
На Царском друму, од Нишке Бање до Цариграда, писац Братислав Петровић, води своје јунаке у сваки географски кутак у четовање из бусије са муњевитим герилским ударима. Мотив мегдана били су Турски каравани са благом стеченим пљачком српске раје. Зато није било милости у препадима и отимању истог. Писац овог епа о хајдуковању читаоцу не даје паузу док чита. Он се мора у једном даху све да прочита, јер само тако бразди сећања на јуначке подвиге хајдука, њихове пустоловине, сурових злочина и казне које су и делили и примали.
Сви догађаји смештени су углавном ту у ширем завичају аутора линијом планина Куновица, Сићевачка клисура, Царски друм до Пирота, ретко кад до Софије и Цариграда.
На крају Ћосине приче аутор нас води до Беча, на кратко, тек да покаже и данашњем читаоцу, да су силе зла против Срба и онда биле уско у колаборацији, као и данас!
Романом Царски друм аутор је овековечио хајдуке и хајдучију, али и људе и завичајне механе поред друма, механичарске радионице, делатнице старог заната преко лика госпођице Лале, поштене делатнике народне полиције преко лика полицајца Петра, спрегу међународних делатника кад им је циљ лака зарада преколажних мапа о скривеним магазама хајдучким које оставља поп МАРТИН!
На крају за читаоце наводим речи рецензента Ирене Милетић о стилу ауторовом:“Реалистички оријентисан, аутор пише врло једниставним, „живим“језиком ликова, што га чини човеком блиском народу…То никако не значи да се иза једноставности не крије сложеност. У том роману има узвишеног, шаљивог, сатиричног комичног, као што има гротескног, ужасног и жалосног“.
За Петровићев роман треба рећи да има чврсту композицију, заплет, нарацију, добру градацију карактера ликова, одличну дистрибуцију улога и карактера ликова, јединствен стил… Ликови казују својим монолозима и дијалозима историјски контекст у коме живе и делају, што је изузетно тежак задатак за аутора…Петровић је у томе изизетно успешан.
На крају, роман „На царском друму“ доживљава своје ДРУГО издање. То говори да је успешно допро до правих читалаца! Душан Ђорђевић Нишки
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Душан Ђоршевић Нишки12. фебруар 2017. at 23:09Reply
Захваљујем на објави, Душан Ђ. Шаљем вам једну дивну причу па ако се и вама допадне објавите је, и јавите ми некако!
Пише: Душан Ђорђевић Нишки
ИСТА ПРИЧА
Роман проф. Др Вере Ценић, Књижевна заједница „Борисав Станковић, Врање, 2001.
То је други роман професорице и врањанске књижевнице, посвећен јунакињама са Голог отока, комунистичког казамата за Србе и Српкиње из постинфорбировског времена, када није било важно да ли си за или против режима, важно је било да се терором заплаши српска јавност, како би ћутала. Хапшени су млади људи одокативно са улица Београда пре свега, студенти, интелектуалци, ћерке, сестре, супруге партијских функционера… Одвођени су без икаквих права да се јаве својима.
Први роман „Кањец фиљма“ говори о страшном терору над затвореницама на самом пустом, каменом острву Јадранског мора, где ни трава не ниче. То искуство, животно искушење, борба за голи опстанак и преживљавање тортуре, садржај је првог романа. Да би илустровали књигу навешћемо само наслове поглавља: – Коњец фиљма, Четворка у Главњачи, Портрет узорног иследника,Тетка Лепа и проститутка, Транспорт, Тукле смо се летњи дан до подне, Анка, Larus argentatus, Мучилиште, Записник, У самоодбрани, Камиџор, Дворска дама, Прва сеоба, Шуровање, Комбоз, Пољубац, Светионик, Посетилац, Коњец фиљма, коначно
Проф. Др Вера Ценић рођена је 26. новембра 1930. године у Врању. Била је на првој години студија књижевности Универзитета у Београду кад је без разлога ухапшена, као и њен младић Градимир Ценић, касније примаријус и хирург врањске болнице до пензионисања. Године 2013. Суд у Врању враћа им грађанска права и ослобађа их комунистичких оптужби, рехабилитује жртве једног ауторитарног Титовог режима, најпре проф. др Вери а потом и др Градимиру Ценићу.
Други роман носи наслов „Иста прича“ у коме проф. др Вера Ценић описује страхове бивших логораша и логорашица и обесправљеност током читавиг радног века, наравно и борбу њихову да опстану под терором друге врсте, сталним сумњичењем. Говори о њиховим осећањима, као „грађанима другог реда“, мање вредним, осуђиваним без званичне ослобађајуће пресуде, све до 2013 године. Говори о завршетку студија књижевности, сусрету са својим вољеним Градимиром, који такође наставља студије медицинских наука, о заједничким страховима и животним недаћама бивших логораша. У наставку говори о судбинама и других логорашица које је у логору упознала и које су такође, читавог живота, биле у страху!
О Славки, Врањанки и сестри народног хероја Симе Погачаревића, бившој логорашици са Голог отока пише:“ Није више чувена Славка Погачаревић, Симина сестра. Вољена другарица Славка. Поштована и цењена другарица, пример вере у нови бољи свет она која је свуда стизала прва, она која је надахњивала енергијом и млађе и старије од себе. Људи су јој веровали као њеном брату Сими… Ова садашња Славка, враћа се са Голог отока…. као бивши „издајник“ партије, Тита, народа…Полако се Славка навикавала на све што се променило и у њој, и око ње. Страх, као какво живо клупко, у грудима, покретао се, изненада, некако на препад, као посете удбаша, наизглед потпуно безопасне, неко би поверовао – и пријатељске“…
Проф. др Вера Ценић завршила је студије књижевности, докторирала, и као професор језика и књижевности радила тридесет година у основној и средњој школи и на Педагошкој академији у Врању. Бави се научним и књижевним радом. Објавила је:
„Часописи Јужне Србије на раскрсници 19. и 20. века, 1983.
„Огледи о Борсаву Станковићу, 1988.
„Коњец фиљма“, роман, 1994.
„Реторика“, и
„Иста прича“, роман 2001.
—————————————————————-
Свим голооточанкама хероинама и страдалницама,
свих безумља
ДРУГАРИЦА СЛАВКА
У мом селу задружни дом, дом културе, са широким наткривеним трeмом и са два улаза, један за дворану са бином а други за месну канцеларију, данас свратиште је за чавке и јата несташних врабаца који једва чекају утовар и истовар робе за продавницу која је смештена под истим кровом само са супротне стране од бине, западно, јер за културу је био одређен исток, на којем је и дворана.
И данас, без једноумља лакше се дише, али без задружног дома нема културе у селу. Кад је стигло безумље, простор државне продавнице уступљен је богатуну(од Бога дошло!) који исту робу продаје мањем броју купаца а има већу зараду!
И са једноумљем и безумљем сељак у мом селу орао је земљу и чувао стоку, приносио жртве сваком рату, којих се после рата нико не сећа; бар да на камену пише споменик жртвама овог или оног, за краља, рата…
У време безумља често владаре и власнике трговина мења па сељацима није битно како се власник зове већ да ли има Вајферт пива јербо оно је заменило сва наша пива по количини и каквоћи.Важно им је, јер ће данас сахрањивати другарицу Славку, првоборку из оног рата. А доћи ће сви њени другови и господа из града и оно што је овде остало живо, па пива мора бити и то најбољег.
Оно што код правих сељака нема јесте да богови једне партије нису демони друге.Другарица Славка жртва је сваког рата а овог последњег највише, јер јој је НАТО послао бомбу чак у старачки дом, где је живела, пошто се њен давно урушио а другарица скромна па од државе ништа није тражила, иако је могла.Зато ће бити испраћена од свих преживелих у селу, јер да је било и још пет ратова, скромна другарица Славка из села остала би принципијелна, борила би се за домовину и своју породицу и за њиве и за стоку и за дворишта и за задружни дом и за своје сељаке…
И баш на дан Свете Петке, заштитнице жена,другарица Славка одлази у сусрет славнима из свих ратова, а посебно ће јој, сигурно, душа бити срећна што је поштована од свих сељана и господе из града који јој и почасну стражу и све по протоколу и три плотуна, на крају, за заслуге дају.
Данас ће и задружни дом,после толико година постати место културе, почасне паљбе и окупљања Славкиних обожавалаца,и оркестра који ће свирати посмртни марш и Марш на Дрини, с тим, упозоравају мештани, све ће то морати да се уради испред дома, јер је кров опасан!
Расточено средиште дома показује како ни камен са натписом нема где да се окачи, ни за кога, иако се док је била у снази, другарица Славка трудила јако да дом буде средиште културе, да се у њему говори и ствара, да секције жена и прела буду чести гости дома.
Славку су препознавали по белој одећи и снази речи, по чистоти речи и много година уназад, од удеса бомбе у старачком дому Славка је све дуже побољевала, није се оглашавала, дом је опустео, секције не раде, њене млађе другарице силом прилика, нису имале где отићи, нису се више састајале.Дом је препуштен времену и приликама!
Тако ће бити док безумље не препозна здраве темеље дома и Славкине идеале, да је то место баш згодно за све културе и безумља, и док те темеље у старатењљство не узме богати добротвор, да их спаси и да преосталим сељанима, можда, биоскоп или неки циркус доведе. А како су сви у екран и новине побегли, сељане не интересује ни биоскоп ни циркус јер, тога свега има на екрану и новинама иако оне стижу само четвртком, таман за викенд да се прегледају!
Тако су и за Славкину сахрану сазнали, преко екрана, и сви су стали мирно, минут ћутања дали, и растужили се, што о њој више речи спикер не рече, а заслужила је.
Она је била ко вила, кад је долазила.Сви су питали, ако нису стигли да је сретну, шта је о том и том рекла, је л` неком посебно нешто поручила и све поименице их је знала са свима била на пиво,оно нишко, баш ту, где ће јој паљбу и говор држати…
Знало се, кад другарица долази, нека акција мора да се деси.Сви су се, потом, лепо дружили, и ништа им није било тешко,кад ОНА организује, само да је виде,иду;висока као Света Петка(Боже ми опрости што је поредим са светицом!), у белом комплету, белим, златним нитима извезеним шалом, у белим ципелама равних потпетица, без лимузине, пешке им је долазила..
А црна лимузина којом је сад довозе, злослутна је, колико за другарицу Славку и ово време, више за све мештане села и њихову судбину.Таква лимузина зло вуче за собом, ко оно кад су Немци за окупацију пристизали у оном рату, а Славка после тог рата није хтела у општински џип. Дошла је са заставом да је лично постави на зграду дома, пешке са друговима, коло развила. Без позива, сви су дошли да је пољубе и стисну јој руку. Донели су растрзане банице и свакојака сеоска јела, те се до јутра славило и испијало нишко пиво.
Данас ће Вајферт пива бити. Сви ће у црно изаћи, безумље и злу судбину за село да уплаше:све их је мање, у школи све мање деце а на сахранама само стари, младежи нигде…
Пред другарицом Славком, пред домом мирно ће стати, очишћених душа:нигде нису погрешили и скривили за ово ново време, за бомбу, сваког су помогли и подржали, а ипак нестају, по дому се види, види и Славкина душа,ако неко верује, али, не може да помогне.
Црна Славкина публика с једне стране и господа с црним краватама и белим кошуљама на друго страни показује и СЛАВКИ И СЕЉАНИМА ДА ЈЕ НЕШТО ОПАСНО ПОДЕЉЕНО:ДВЕ ПУБЛИКЕ. И говорник то рече: да је Славка умрла као мученица а то нам поручује да и ми треба да стегнемо каиш; да би нам сутра било боље.Па сад, није било начисто, колико још говорник тражи од сељака жртве и могу ли они овако времешни да се притежу, `оће ли каиш издржати и сл.И, да ли ће се родити нека нова Славка да их разуме и да с њима седне и онако,саслуша им све муке.
Коме ће од данас да се надају да им дође и види њихов дом,школу, пут.Бар два лекара трба да им доделе, колико их болештина савладава.Славка би то разумела.А од сада сваки одлазак лекару мора да се најави, па чекај до сутра ако останеш жив!
И, ко је сада ту непријатељ?
Славка би то знала!
————————————————-
Славка 1906-1996, лик из романа Иста прича, др Вере Ценић, у стварном животу сестра народног хероја Симе Погачаревића , Умрла је у деведесетој години живота .
-Није више чувена Славка Погачаревић, Симина сестра. Вољена другарица Славка. Поштована и цењена другарица, пример вере у нови, бољи свет.Она која је свуда стизала прва…Она која је надахњивала енергијом и млађе и старије од себе.Људи су јој веровали као њеном брату Сими…Веровала је у сваку врсту поштења – личног, друштвеног, политичког, …и радила је поштено много…Није ни слутила да ће баш њу жртвовати, за пример другима…Славка никада по повратку са Голог отока није радила никакав јавни посао…Сува, жилава, чврста, никад се није жалила.
Из романа „ИСТА ПРИЧА“ др ВЕРЕ Ценић
Захваљујем на објави, Душан Ђ. Шаљем вам једну дивну причу па ако се и вама допадне објавите је, и јавите ми некако!
Пише: Душан Ђорђевић Нишки
ИСТА ПРИЧА
Роман проф. Др Вере Ценић, Књижевна заједница „Борисав Станковић, Врање, 2001.
То је други роман професорице и врањанске књижевнице, посвећен јунакињама са Голог отока, комунистичког казамата за Србе и Српкиње из постинфорбировског времена, када није било важно да ли си за или против режима, важно је било да се терором заплаши српска јавност, како би ћутала. Хапшени су млади људи одокативно са улица Београда пре свега, студенти, интелектуалци, ћерке, сестре, супруге партијских функционера… Одвођени су без икаквих права да се јаве својима.
Први роман „Кањец фиљма“ говори о страшном терору над затвореницама на самом пустом, каменом острву Јадранског мора, где ни трава не ниче. То искуство, животно искушење, борба за голи опстанак и преживљавање тортуре, садржај је првог романа. Да би илустровали књигу навешћемо само наслове поглавља: – Коњец фиљма, Четворка у Главњачи, Портрет узорног иследника,Тетка Лепа и проститутка, Транспорт, Тукле смо се летњи дан до подне, Анка, Larus argentatus, Мучилиште, Записник, У самоодбрани, Камиџор, Дворска дама, Прва сеоба, Шуровање, Комбоз, Пољубац, Светионик, Посетилац, Коњец фиљма, коначно
Проф. Др Вера Ценић рођена је 26. новембра 1930. године у Врању. Била је на првој години студија књижевности Универзитета у Београду кад је без разлога ухапшена, као и њен младић Градимир Ценић, касније примаријус и хирург врањске болнице до пензионисања. Године 2013. Суд у Врању враћа им грађанска права и ослобађа их комунистичких оптужби, рехабилитује жртве једног ауторитарног Титовог режима, најпре проф. др Вери а потом и др Градимиру Ценићу.
Други роман носи наслов „Иста прича“ у коме проф. др Вера Ценић описује страхове бивших логораша и логорашица и обесправљеност током читавиг радног века, наравно и борбу њихову да опстану под терором друге врсте, сталним сумњичењем. Говори о њиховим осећањима, као „грађанима другог реда“, мање вредним, осуђиваним без званичне ослобађајуће пресуде, све до 2013 године. Говори о завршетку студија књижевности, сусрету са својим вољеним Градимиром, који такође наставља студије медицинских наука, о заједничким страховима и животним недаћама бивших логораша. У наставку говори о судбинама и других логорашица које је у логору упознала и које су такође, читавог живота, биле у страху!
О Славки, Врањанки и сестри народног хероја Симе Погачаревића, бившој логорашици са Голог отока пише:“ Није више чувена Славка Погачаревић, Симина сестра. Вољена другарица Славка. Поштована и цењена другарица, пример вере у нови бољи свет она која је свуда стизала прва, она која је надахњивала енергијом и млађе и старије од себе. Људи су јој веровали као њеном брату Сими… Ова садашња Славка, враћа се са Голог отока…. као бивши „издајник“ партије, Тита, народа…Полако се Славка навикавала на све што се променило и у њој, и око ње. Страх, као какво живо клупко, у грудима, покретао се, изненада, некако на препад, као посете удбаша, наизглед потпуно безопасне, неко би поверовао – и пријатељске“…
Проф. др Вера Ценић завршила је студије књижевности, докторирала, и као професор језика и књижевности радила тридесет година у основној и средњој школи и на Педагошкој академији у Врању. Бави се научним и књижевним радом. Објавила је:
„Часописи Јужне Србије на раскрсници 19. и 20. века, 1983.
„Огледи о Борсаву Станковићу, 1988.
„Коњец фиљма“, роман, 1994.
„Реторика“, и
„Иста прича“, роман 2001.
—————————————————————-
Свим голооточанкама хероинама и страдалницама,
свих безумља
ДРУГАРИЦА СЛАВКА
У мом селу задружни дом, дом културе, са широким наткривеним трeмом и са два улаза, један за дворану са бином а други за месну канцеларију, данас свратиште је за чавке и јата несташних врабаца који једва чекају утовар и истовар робе за продавницу која је смештена под истим кровом само са супротне стране од бине, западно, јер за културу је био одређен исток, на којем је и дворана.
И данас, без једноумља лакше се дише, али без задружног дома нема културе у селу. Кад је стигло безумље, простор државне продавнице уступљен је богатуну(од Бога дошло!) који исту робу продаје мањем броју купаца а има већу зараду!
И са једноумљем и безумљем сељак у мом селу орао је земљу и чувао стоку, приносио жртве сваком рату, којих се после рата нико не сећа; бар да на камену пише споменик жртвама овог или оног, за краља, рата…
У време безумља често владаре и власнике трговина мења па сељацима није битно како се власник зове већ да ли има Вајферт пива јербо оно је заменило сва наша пива по количини и каквоћи.Важно им је, јер ће данас сахрањивати другарицу Славку, првоборку из оног рата. А доћи ће сви њени другови и господа из града и оно што је овде остало живо, па пива мора бити и то најбољег.
Оно што код правих сељака нема јесте да богови једне партије нису демони друге.Другарица Славка жртва је сваког рата а овог последњег највише, јер јој је НАТО послао бомбу чак у старачки дом, где је живела, пошто се њен давно урушио а другарица скромна па од државе ништа није тражила, иако је могла.Зато ће бити испраћена од свих преживелих у селу, јер да је било и још пет ратова, скромна другарица Славка из села остала би принципијелна, борила би се за домовину и своју породицу и за њиве и за стоку и за дворишта и за задружни дом и за своје сељаке…
И баш на дан Свете Петке, заштитнице жена,другарица Славка одлази у сусрет славнима из свих ратова, а посебно ће јој, сигурно, душа бити срећна што је поштована од свих сељана и господе из града који јој и почасну стражу и све по протоколу и три плотуна, на крају, за заслуге дају.
Данас ће и задружни дом,после толико година постати место културе, почасне паљбе и окупљања Славкиних обожавалаца,и оркестра који ће свирати посмртни марш и Марш на Дрини, с тим, упозоравају мештани, све ће то морати да се уради испред дома, јер је кров опасан!
Расточено средиште дома показује како ни камен са натписом нема где да се окачи, ни за кога, иако се док је била у снази, другарица Славка трудила јако да дом буде средиште културе, да се у њему говори и ствара, да секције жена и прела буду чести гости дома.
Славку су препознавали по белој одећи и снази речи, по чистоти речи и много година уназад, од удеса бомбе у старачком дому Славка је све дуже побољевала, није се оглашавала, дом је опустео, секције не раде, њене млађе другарице силом прилика, нису имале где отићи, нису се више састајале.Дом је препуштен времену и приликама!
Тако ће бити док безумље не препозна здраве темеље дома и Славкине идеале, да је то место баш згодно за све културе и безумља, и док те темеље у старатењљство не узме богати добротвор, да их спаси и да преосталим сељанима, можда, биоскоп или неки циркус доведе. А како су сви у екран и новине побегли, сељане не интересује ни биоскоп ни циркус јер, тога свега има на екрану и новинама иако оне стижу само четвртком, таман за викенд да се прегледају!
Тако су и за Славкину сахрану сазнали, преко екрана, и сви су стали мирно, минут ћутања дали, и растужили се, што о њој више речи спикер не рече, а заслужила је.
Она је била ко вила, кад је долазила.Сви су питали, ако нису стигли да је сретну, шта је о том и том рекла, је л` неком посебно нешто поручила и све поименице их је знала са свима била на пиво,оно нишко, баш ту, где ће јој паљбу и говор држати…
Знало се, кад другарица долази, нека акција мора да се деси.Сви су се, потом, лепо дружили, и ништа им није било тешко,кад ОНА организује, само да је виде,иду;висока као Света Петка(Боже ми опрости што је поредим са светицом!), у белом комплету, белим, златним нитима извезеним шалом, у белим ципелама равних потпетица, без лимузине, пешке им је долазила..
А црна лимузина којом је сад довозе, злослутна је, колико за другарицу Славку и ово време, више за све мештане села и њихову судбину.Таква лимузина зло вуче за собом, ко оно кад су Немци за окупацију пристизали у оном рату, а Славка после тог рата није хтела у општински џип. Дошла је са заставом да је лично постави на зграду дома, пешке са друговима, коло развила. Без позива, сви су дошли да је пољубе и стисну јој руку. Донели су растрзане банице и свакојака сеоска јела, те се до јутра славило и испијало нишко пиво.
Данас ће Вајферт пива бити. Сви ће у црно изаћи, безумље и злу судбину за село да уплаше:све их је мање, у школи све мање деце а на сахранама само стари, младежи нигде…
Пред другарицом Славком, пред домом мирно ће стати, очишћених душа:нигде нису погрешили и скривили за ово ново време, за бомбу, сваког су помогли и подржали, а ипак нестају, по дому се види, види и Славкина душа,ако неко верује, али, не може да помогне.
Црна Славкина публика с једне стране и господа с црним краватама и белим кошуљама на друго страни показује и СЛАВКИ И СЕЉАНИМА ДА ЈЕ НЕШТО ОПАСНО ПОДЕЉЕНО:ДВЕ ПУБЛИКЕ. И говорник то рече: да је Славка умрла као мученица а то нам поручује да и ми треба да стегнемо каиш; да би нам сутра било боље.Па сад, није било начисто, колико још говорник тражи од сељака жртве и могу ли они овако времешни да се притежу, `оће ли каиш издржати и сл.И, да ли ће се родити нека нова Славка да их разуме и да с њима седне и онако,саслуша им све муке.
Коме ће од данас да се надају да им дође и види њихов дом,школу, пут.Бар два лекара трба да им доделе, колико их болештина савладава.Славка би то разумела.А од сада сваки одлазак лекару мора да се најави, па чекај до сутра ако останеш жив!
И, ко је сада ту непријатељ?
Славка би то знала!
————————————————-
Славка 1906-1996, лик из романа Иста прича, др Вере Ценић, у стварном животу сестра народног хероја Симе Погачаревића , Умрла је у деведесетој години живота .
-Није више чувена Славка Погачаревић, Симина сестра. Вољена другарица Славка. Поштована и цењена другарица, пример вере у нови, бољи свет.Она која је свуда стизала прва…Она која је надахњивала енергијом и млађе и старије од себе.Људи су јој веровали као њеном брату Сими…Веровала је у сваку врсту поштења – личног, друштвеног, политичког, …и радила је поштено много…Није ни слутила да ће баш њу жртвовати, за пример другима…Славка никада по повратку са Голог отока није радила никакав јавни посао…Сува, жилава, чврста, никад се није жалила.
Из романа „ИСТА ПРИЧА“ др ВЕРЕ Ценић