Добар роман, као и добра песма, уосталом као и све добро и лепо написано мора да натера читаоца на размишљање. Мора читаоцу да да асоцијацију, изазов, сећање…
Радећи недавно рецензију одличног романа који ће се ускоро појавити (узгред роман се зове `Ничији пас`) писац ме је натерао да се присетим детињства. И дединог крила и дединих стихова. Покушао сам да их кажем после 40 година гласно. Нисам успео. Не зато јер их не знам.Знам их одлично. Годинама сам покушавао да их убацим у свој програм рецитовања. Није ми успело јер се на пола песме расплачем.
То присећање ме иритирало да на интернету потражим да ли још неко зна, да ли је неко забележио песму која је обележила моје детињство. Нигде је нема. Стога, осећам потребу да забележим песму `Мрве хљеба`. Одужујем се деди (ђеду) који ми је говорио и задужујем се роду.

МРВЕ ХЉЕБА

Пуче пушка а за њоме витешки се поклич зачу
које соко шири крила ено Турци на Морачу

оде поклич кроз сва брда и свако се племе крете
Мартинићи први чувше они први у бој лете

Збогом ђедо ето боја чујеш како брда хуче
да окушам срећу своју мене млада жеља вуче

иако сам јоште нејак ја већ умем пушком бити
aако мислиш да не умем бојак ће ме научити

Тако збори Мићун млади старца љубећ пушку спрема
а старац га руком пипа јер очињег вида нема

пођи пођи мој соколе слепи старац тако збори
ти си јоште цигла свијећа која слијепом старцу гори

ти још никад ниси био гдје јунаци крвца лију
а ђедо те не мож послат ја како ће без очију

пипери су соколови вјешти боју вични кланцу
закрилиће младост твоју довешће те жива старцу

Тако збори слијепи старац што ј` у боју живот пров`о
учи младог полетарца напослетку рече ово

кад сједнете да се руча и кад падну мрве хљеба
покупи их Мићо мили то ми сине за лијек треба

уснило се ноћас мени да ћу опет прогледати
ако станем мрве с боја ја на очи превијати

узми ову бијелу торбу напуни је сине мили
ал мрвама само оним што би људи погазили

и млади се унук закле да ће тако све чинити
па весело у бој оде с пиперима турке бити

ишла војска двадест дана сваки данак бојак бјеше
проћераше турске чете и до Таре чак продријеше

па весело враћају се сваки војник својој кући
и пипери сви дођоше завичају певајући

ал Мићуна ту не бјеше њега нема осто неђе
нестало га у планини нико не зна куд се дједе

слијеп старац сузе рони све јунаке редом срета
каж`те људи где је Мићун шта је било од дјетета

једни ћуте други зборе а свима је старца жао
ми не знамо ђе је осто нит смо вид`ли кад је пао

млад је нејак ал је јунак међ првима свуд је био
сваког дана борисмо се а он нас је соколио

сузама се старац гуши нит што једе нит што пије
на студен је камен пао од жалости сузе лије

кад је прошло десет дана стеже старац горку муку
па позива Мартиниће на подушје свом унуку

скупило се цјело племе одржаше службу свету
па за душу Мићу пију, покојнику хај, детету

одједаред с врха бријега пушка пуче пјесма чу се
то је Мићун неко рече, весео је пјева му се

поскочише ноге лаке а сви углас закликташе
излетјеше на кршеве те Мићуна дочекаше

само слијеп старац оста ни крочити он не може
руке шири и уздише велики си боже боже

у то мићун њему дође и ријеч му је била прва
опрости ми добри ђедо ја ти нисам дон`о мрва

та бејах ти напунио ево пуну торбу ову
ал у шуми кад бејасмо што јеловник шуму зову

кад стигосмо турске чете отвори се битка веља
запуцаше наше пушке затресе се црна земља

колико је год дрвета иза сваког пушка бије
пипери се раставише два заједно ниђе није

ја окретох међу турке пушке палим кличем богу
ал кад сунце хтједе заћи удари ми зрно ногу

и ја падох испод јеле она склопи вите гране
ништа за се нисам знао све до боне зоре ране

ал кад свану свуд тишина осврћем се тамо амо
ниђе нико не чује се пуста густа шума само

скупљам снагу да се дигнем а на ноге не мож стати
нога ми је сва у крви а немам је чим опрати

ниже мене поток тече ја га чујем ће жубори
руке горе, чело гори а жеђ мене да умори

одвучем се побаучке те се воде ту напијем
ту разгледам моју рану оперем је и превијем

али што ћу ево глади а нешто ми јести треба
шума ми је добра мајка али ни сама нема хљеба

тад се сјетих торбе ове гдје су мрве и корице
кад позобах две три шаке заситих се довољице

тако прође седам дана седам дана седам ноћи
док се рана не залечи те из шуме могох поћи

да не бјеше тих мрвица не би данас сунца гледо
али јао сада немам теби лијека драги ђедо

проговара старац сиједи благо мени до вијека
ти се спаси мојим лијеком ја и не шћех себи лијека

ја сам знао да у боју често хране понестаје
ја сам знао и сјећам се мука глади колика је

зато сам ти ја и реко купи мрве купи коре
јер ја знадем наше стијене јер ја знадем наше горе

ти ме не би послушао да сам реко тебе ради
ти би мени погинуо не од пушке већ од глади

ја и не шћех за се лијека моји дани већ се броје
али тебе имам жива мој Мићуне очи моје

Извор: Слободна Херцеговина