• Сва свесна бића поседују способност трајног или привременог смештања одређених података у сопствени нервни систем с могућношћу да те податке касније репродукују или их препознају у блиским сусретима, уколико их нису добро запамтили. У психологији тај процес се зове – памћење.

Павелић полаже заклетву након успостављања НДХ

Психолози тврде да су људи склонији да памте углавном лепе ствари које су им се догађале кроз живот док непријатна сећања покушавају да потисну и закопају далеко у подсвести. Оправдано. Међутим, филозоф Џорџ Сантајана пише да „они који не памте своју прошлост су осуђени да је понављају“. И то је тачно. Прошлост сваког човека, друштва, нације обилује разноразним искуствима, и оним лепим, и оним мало мање лепим, и оним ужасним. Као људи, и као нација, потврђивали смо речи психолога, памтили смо лепе ствари из прошлоси, а оне мало мање лепе и ужасне смо потискивали, својим избором или нечијим другим. Резултат свега тога је било поновно проживљавање прошлости. Баш као што је Сантајана и написао.

Мало датума у српској историји су тешки као што је тај 10. априла 1941. године када је успостављена Независна Држава Хрватска (НДХ), држава Зла и „повијесних тежњи хрватског народа за својом државом“, по речима Фрање Туђмана из 1990. године. На простору који је контролисала усташка влада на најстрашније начине убијено је на стотине хиљада Срба, без обзира на пол, без обзира на старост. Убијана су деца, жене, старци и то само због тога што су били Срби, православне вере. Гудовац, Благај, Глина, Јадовно, Паг, Стара Градишка, Јасеновац, Јастребарско, Даница, Пребиловци и многа друга места страдања представљала су најорганизованије хрватске институције током читавог Другог светског рата, институције које су радиле до последњег дана рата спроводећи државну политику уништења свега српског. Осим по бројним стратиштима, хрватска усташка држава је остала упамћена и по начину на који је решавала српско питање. Управо тог 10. априла био је отворен лов на све што је српско. Клања на кућним праговима, у школама, црквама, логорима, бацање живих људи у бездане јаме, набијања на колац, сечење ушију, носева, вађење очију, такмичења у клању Срба, силовања, убијања мајки са бебама у стомацима, прекрштавања, протеривања… Злочини који се не могу описати речима.

Уз кратак осврт на историјске чињенице, волео бих да се вратимо на памћење. После Другог светског рата, у новим околностима, у време „братства и јединства“, у време изградње социјалистичке Југославије, зарад одржавања „добросуседских односа“, геноцидни злочини усташа су све више потискивани из људских сећања, из сећања управо оних Срба који су игром судбине преживели пакао НДХ, пакао који је одузео бројне чланове њихових породица. Уз урођену потребу да памте само добро, и уз политику „братства и јединства“, сећање на усташке злочине је све више бледело код људи. Примера има свуда, и у мојој породици, где деда увек пре помиње укус прве чоколадице коју је добио од италијанског војника него страшне покоље којима је била изложена његова породица. Заборављање своје прошлости увек води ка њеном понављању, да опет цитирам Сантајану.

И док су једни заборављали и праштали, други су настављали са радом усмереним ка остваривању „повијесних тежњи“. Почетком 90их година, уместо Павелића, Будака, Кватерника, Пука и других усташких главешина, на хрватској политичкој сцени се појављују њихови наследници, настављачи политике „убиј, покрсти, протерај“. Усташки емигранти су се вратили, српско становништво је опет било угрожено, методе обрачуна су остале исте. Кристална ноћ у Задру, „Откос“ на Билогори, убиства српских породица по градовима (Загреб, Задар, Сисак, Карловац, Вуковар и други), логор Лора, Масленица, Бљесак, Олуја… Последња трећина је успешно спроведена, Срби су протерани са вековних огњишта.

Политика „братства и јединства“ је одавно пропала. Данас имамо политику „регионалне стабилности и јачања међудржавне сарадње“. Уверавају нас да је суживот могућ, да се сви волимо, док нам у исто време забрањују употребу нашег писма, док нам уринирају по црквама, док нам певају о поновним клањима. Али и данас се људи труде да памте само лепе ствари из своје блиске прошлости. Примера има свуда, и у мојој породици, па тако родитељи кажу да су најлепше живели у време рата, јер су били млади и радили послове које су волели, бранили земљу и образовали децу. Без обзира што им је тада „глава увек била у торби“. Није другачије ни са најмлађом генерацијом, па се тако многи од нас, и са њима ја такође, из времена НАТО агресије највише сећамо дружења у склоништима са другарима из улице а мало мање се сећамо жртава.

Постоје ти „процеси дугог трајања“ у историји, како студенте историје учи професор Димић, и постоји та људска способност заборављања тешких тренутака, како тврде психолози, и постоји то понављање заборављене историје, како кажу филозофи, и постоји та борба против заборава коју бију историчари. Неке године се враћају, како каже назив књиге Славка Голдштајна, коју сам добио на поклон од доброг пријатеља Немање Девића. А ми, ако заборавимо, поновиће нам се. Не заборавимо.

Бојан Арбутина
Историчар