• Светосавска Херцеговина смјештена између Јадранског мора, обале Неретве и Требишњице, врхова Зеленгоре и Маглића већ вијековима опстаје у злим временима, а 2015.љета Господњег прославила је и васкрс својих Пребиловаца, о чијем страдању се ћутало седамдесет година.

Ово је прича о једном селу српског страдања и васкрса, мјесту сусрета народа и вјере, а и њиховог сукоба. Трагична драма српског народа у Херцеговини почела је стварањем Независне Државе Хрватске, која је овај кршевити крај претворила у арену најбруталнијег геноцида.

Масовни покољи у доњој Херцеговини почели су на Видовдан, послије физичког и психичког малтретирања жртве су спаљиване на кућним огњиштима, ударане маљевима, полугама и шипкама, печене на ражњу, дављене жицом и конопцем, бацане у мрачне поноре и брзе херцеговачке ријеке. Усташе су по Илиндану опколиле Пребиловце, најхомогеније српско село у коме је од 1008 житеља 994 били Срби. Само шестога августа од јутра до поднева у 120 метара дубоку јаму Голубинка, хрватске усташе су бациле више од 600 жена и дјеце- у јами је ексхумацијом пронађено око 300 дјечијих лобања. Прије самога чина извршења злочина у дворишту школе, јавно пред свијетом и родитељима, силоване су све пребиловачке дјевојке…

Тих топлих августовских дана, испуцала земља натопљена је крвљу, а спржена трава од љетње жеге горела је у пламену заједно са многим огњиштима, угашеним кандилима, поломљеним иконама. Укупан проценат страдања становништва у Пребиловцима за вријеме Другог свјетског рада је 80%. Сличну судбину Пребиловаца доживјела су и сусједна херцеговачка села: Клепци, Лозница, Тасовићи, Локве, Опличићи…

Кажу да се послије овога покоља и страдања у Пребиловцима није чуо ни цвркут птице, као да је та тишина најављивала ново страдање за већ страдале херцеговачке мученике, и заиста је било тако… Јаме у које су бачени претходно мучени, па убијани или остављани у животу житељи села, забетониране су 1961.године са жељом да се заборави и сасијече сјећање. Злочинци су почели скривати своје злочине, међутим јама Голубинка је отворена 1991.године. Херцеговачке жртве истим путем којим су отишли у смрт вратили су се у Васкрс. Отворене су и друге јаме широм Херцеговине: Кукауша горња и доња, Бивоље брдо, јаме у Хутову, Видања, Поплат…

Све кости хиљаде жртава НДХ сабране су у Пребиловцима, у Храму у коме је с градњом почела спомен-костурница. Тадашње темеље осветио је патријарх српски Павле, а исте године рат је почео у Југославији, а већ наредне и у Херцеговини. На удару су опет били Срби из долине Неретве, одакле су их протјерали. Пусте пребиловачке куће поново су спаљиване, док је започети храм разнесен експлозивом, а кости мученика највишим дијелом уништене, усташе су пуцале и на споменике, у неким гробовима су палили и кости…

Голгота која је задесила Херцеговину није појмљива људском мозгу било које вјероисповијести. Минирани Храм претворен је у депонију, а прах светих моштију расуо се на све стране, па је ход по Херцеговини ход по Светој земљи, која је поново из смрти васкрсла и своје мученике прославила. Данас у Херцеговини сви путеви воде до Пребиловаца, јер је завјет о њима заживио као Косовска легенда. Немогуће је без страхопоштовања, дрхтавице у гласу, језе у стомаку приступити овом светом мјесту; јер само онај који се сједини с жртвом никада неће бити прогонитељ било кога. Пребиловци су симбол страдања, а и симбол обнове и помирења. Цијела Херцеговина заувијек је обиљежена. Свака њена јама и крвава ријека постала је међа. Овдје се и дјеца играју само у кућном дворишту, не излазе из њега јер шумски путеви и стазе могу их одвести до још неоткопаних јама, провести их преко гробова без биљега…

Ова земља пуна је искушења, али је и мјесто гдје се можете напојити готово монашкога мира. Једноставно Херцеговину и њена стратишта, света мјеста треба доживљети, јер нема ријечи којима се све то може описати. Свако мјесто, те његови житељи прича су за себе, и зато о Херцеговини и њеним жртвама треба да се пише и да се ишчитава оно што поручују звона тишине мученика, јер није се случајно у Међугорју, католичком центру на помен четердесетогодишњице указала Госпа…

Пребиловци нису само завјет свакога Херцеговца, Пребиловци су завјет свакога Србина који жели бити користан изданак свога рода. За Херцеговце су Пребилoвци питање вјере, части и поштења, они су њихов завјет и опорука да се такав злочин више никада не понови ни у Херцеговини ни било гдје у свијету. Наше жртве су наша опомена, а и обавеза да сачувамо херцеговачко достојанство, част, поштењ, гостопринство и храброст кроз вијекове који долазе, гдје праве вриједности све више губе своје значење. Пребиловци су наше обиљежје, жиг о коме не смијемо ћутати, жиг по коме ћемо се препознати и васкрсење које ћемо увијек прослављати. Васкрсли су Пребилвци, васкрсла је Херцеговина, у славу живога Бога на радост покољењима и очувању љепше Српске, која се на моштима херцеговачких и свих српских страдалника уздигла.

Аутор: Тијана Тркља
Извор: СтудентБЛ