У текстуалном дијелу једне симпатичне рекламе за мале, ручне, електричне тестере (по једном извору ријеч је турског а по другом италијанског поријекла; дакле, тестере, односно жаге, како смо говорили у својим банијским селима – ријеч је њемачког поријекла, и пиле, како смо говорили у својим општинским и котарским, односно среским банијским градовима – нисам нашао чијег је та ријеч поријекла, неки тврде да је хрватског, мада су њене именице и глаголи, као, на примјер, пилана, пилар, пиљење, пилати… у употреби и код многих Срба, без обзира гдје су живјели и гдје сада живе, а пила на латинском значи кугла, лопта), пише купац такве тестере о томе, хвалећи је, како иде с њом и у дрва. И још је неколико купаца изнијело своја позитивна искуства везана уза све оно што се може радити том лаганом и невеликом електричном тестером (на батерије): у шуми, у воћњаку, у кући око столарије, мајсторисања око дрвених ограда и тако даље.

Гледајући шта та, за држање у једној руци практична, лагана тестера све ради, хвата ме жал што такве није било у вријеме кад сам са оцем и другима, а највише са братом резао (пилио и тестерисао) дрва и којешта друго разним тестерама (жагама и пилама). А што се тиче радова у шуми, најчешће је то било по Жишковцу, Паљевинама, испод Павловца… – шумама сјеверних обронака банијске горе Шамарице.

Оно цича зима, отац болестан, а брат и ја, основношколци (он први, ја четврти разред), режемо (обарамо, говорило се – ипак се та ријеч говорила углавном за старије и дебље храстове, церове, букве, јасенове и друго такво дрвеће), оном великом жагом, млађе кестениће у нашој шуми у Жишковцу, у коме је и наше сеоско гробље. Разгрћемо снијег, који је прије пет-шест дана престао да пада, али га је нападало… нигдје било какве шумске птице да се јави, нигдје било какве звјерчице (вукова је тада било, али о њима нисмо ни размишљали – ја сам до тада имао три веома блиска сусрета с њима, а издаље сам их виђао више пута – кроз годину, двије они ће нестати са Баније: стићи ће дивље свиње и до данашњих дана по све опустјелијој Банији, вјероватно, заувијек ће и остати), небом се провлачи вјетрени шум шуме и њеног снијега, а ми се сагињемо и режемо, сасвим при дну дебла и добро пазимо на коју ће страну кестен пасти. Јер ђаво несреће стрпљиво чека. Никад тај не спава… Касније, много година касније, сјетићу га се кад се сусретнем са стиховима српског пјесника Вите Марковића у пјесми „Бели ђаво“:

Скупа са њим улазим у свет сури
Поклањам му своју сену
Место мене он сад жури
У смрт превремену

 Иза свега (о иза свега)
 Стазом леве стране
 Видим увек само њега

Са оборених кестенића сјекирама крешемо гране и скроз танке врхове. Затим на коњима свозимо кестениће „влаком“ у авлију.

(„Влаком“ је кад се ланцима увежу три, највише четири дебла тих млађих кестенића, ланац се закачи за вагијер па се тај терет вуче сњежном пртином утртом по колском путу: кроз шуму, па уз њиве Кућишта, њиве и башчу у Огради, кроз воћар па до, рекох, авлије.)

А ту је поново на реду резање, пиљење: на метар дужине. И тако нарежемо десет кубних метара кестена. Милина погледати како је то лијепо сложено. А снијег око те хрпе – очишћен. Затим дође лугар (шумар), па ако кестен дебљином одговара (и да није који сув), он их све редом ишчекића шумарским чекићем. А онда дође камион и одвози их у Мајур. Одатле се теретним возовима одвозе за Сисак, Загреб и ко зна куда још.

И радило се и радили смо тако са дрвима, око дрва и свега осталог што је од дрвета, све док се није појавила чувена „моторка“. Касније је набављен и циркулар. Наравно да „моторка“ није била мала, спрећушна као она с почетка текста. За коју је тај поменути купац рекао да с њом иде и у дрва.

И сад о томе: „у дрва“.

То ме је већ на прво читање одвукло у сјећање на један посебан љетни, најчешће августовски посао: у припрему дрва за зиму. Јер заиста смо говорили „у дрва“ кад су се спремала дрва за зиму.

„Ђе ћете ви у понедљак?“ знао је да пита неко ко није имао радне стоке (коња или волова), а требало је да му се нешто уради – ми смо тада имали коње.

„Е, од понеђељка па до суботе идемо у дрва. Брзо ће Приобржење“, одговарало се.

Многи су говорили Приобржење умјесто Преображење; тог дана, 19. августа, на велики православни свети дан, био је велики збор у Комоговини (уз збор у Рујевцу, мјесту код Двора на Уни, тог дана највећа два збора на Банији), код наше цркве Преображења Господњег, некадашњег манастира – сеоска слава, како се овдје, у Србији, говори… А у књизи Горња Крајина – Карловачко владичанство Милана Радеке, између осталог, пише: „Манастир је постојао 88 година. – Био је, – како каже Н(икола) Беговић, – душа народа, мјесто гдје се све договарало и закључивало. – У народу је остало да се иде на службу ‘светом манастиру’, како је 1936. забиљежио М(илан) Карановић у Политици.“

„По народном тумачењу“, пише етнолог Миле Недељковић, а и сам сам се увјерио у поједине истинитости тих народних тумачења, „на Преображење се преображавају и гора и вода – лишће почиње да жути, а вода захлађује. И само небо се, у глуво доба, три пута преображава, али ко би то видео, па још казао другима, полудео би. (…)

Род новог грожђа се први пут окушао на Преображење, па је у цркви освештавано ново грожђе, а у крајевима где нема винове лозе, нови плодови (јабуке и друго воће).“

А до Преображења морају се обавити сви послови око дрва за зиму: у шумарији се поднесе захтјев да се одобри дио државне шуме, који ће одредити лугар, гдје ће се моћи сјећи, резати, товарити, одвозити, с плаћањем код рампе постављене на неком путу, цести којима се излази из шума Шамарице. Код нас је то било у кланцу потока Бадушнице, у који се улази и из њега излази близу поменуте наше цркве.

Сви ти послови око припреме дрва за зиму припадали су, дакле, по граматици: прилогу „у“ и именици „дрва“.То не значи да се склањало у дрва, да се улазило у дрва… То је тачно и прецизно означавало оно што ће се радити, што се ради у шуми: припремају се и довозе дрва за зиму. Била је то велика брига, озбиљан посао. У авлији се касније тај огрјев, то дрво (највредније је било буково, грабово и храстово) резало и спремало изван домашаја киша: у шупе, за дрва подигнуте дрварнице, колнице, касније и гараже, широке надстрешнице и друга мјеста, склоништа од јесењих киша и зимских сњегова.

И за још један посао исто тако се говорило: „у сијено“. А то је подразумијевало тачно одређене љетне послове око сијена. Брига о стоци водила се као и брига о породици. Јер дуга је зима. А тај посао није се односио на косидбу него на превртање, чекање да се покошена трава сасвим осуши и онда се сутрадан или дан-два касније иде у скупљање, плашћење и садијевање пласница на ливади, у бари, свеједно, или дјеђење „воза“ на запрежннм колима с лотрама и вожење кући до гумна. Гдје се садијевало такође у пласнице, или се спремало на сјеник, шталу…

Не, није се „у сијено“ односило на то да се попне на шталу или на сјеник па се спава у сијену (какви мириси! какав сан!). Или кад неки заљубљени пар сврати ноћу до каквог пластића на сјенокоши па ће у сијену… (какви мириси! каква јава! какав сан!)…

Нарадио сам се у сијену. И код себе и код других. И нагледао се испод сувих откоса, одмах до парожака дрвених вила у својим рукама, змија шарки и кљечана (банијски поскок), волухарица и мрава, попића и скакаваца, наслушао се пјева птица…

А Јован Дучић у пјесми „Поље“ пјева:

И скакаваца мину јато …
С топола јастреб млади
Баци у сунчев сјај и злато
Свој крик вечите глади.

Милош Кордић