• Чудо једно су обавјештајци, шпијуни, агенти… назовите их како хоћете.

Често сам се питао, њушкајући по историјама проституције и шпијунаже: који ли је од та два „заната“ старији? Стручњаци који се баве изучавањем проституције тврде и доказују да је она у историји човјечанства „најстарији занат“. До ње је, по другим научницима – шпијунажа.

А ја, као потпуни ненаучник за оба „заната“, прије мислим него што тврдим да су им почеци на истој праисторијској тачки. И до савршенства су се кроз историју испреплетали, међусобно допуњавали… Томови књига и кинотеке филмова свједоче о њиховој симбиози, њиховом „братству и јединству“.

Давних година, у једном од првих разреда Учитељске школе у Петрињи, дошао сам до кратког џепног романа Човјек који није постојао Јуена Монтагуа. Касније и филмованог. А ради се о британској превари Нијемаца, у Другом свјетском рату, везаној за мјесто савезничког искрцавања. Од тада сам, а и прије тога, безброј књига ишчитао и филмова се нагледао: од Бранка Вукелића до Рикарда Зоргеа, од Душка Попова до књига и филмова о Џејмсу Бонду…

И о нечему веома ситном, од тога, што сам доживио за свог живота, да кажем коју. Кад је већ ријеч о обавјештајцима, шпијунима и осталима … како се све не зову. И у дане кад се на све стране говори и пише о рату у Украјини. Нажалост: о рату.

Једне од првих година послије доласка у Жељезару Сисак, а дошао сам у прољеће 1969. године, стојим код улаза на паркиралиште Старог града, у Сиску. Код ушћа Купе у Саву. Стојим и чекам. Као и безброј пута што сам чекао, а богами се и начекао… А ко није.

Референт сам културно-просвјетних дјелатности. У Жељезари, рекох. (Нешто касније то ће се радно мјесто звати: организатор.) По мом доласку, Жељезара се укључује у поједине локалне, републичке, али и југословенске и свјетске културне манифестације. У свему томе непосредно учествујем – планирамо, договарамо, усвајамо, уговарамо, извршавамо. И радим са онима који су мени претпостављени и са онима којима сам и сам малко као претпостављени. Одговорни они, а одговорно се трудим и ја. Баш добро сарађујемо. И то у годинама кад се привреда земље извлачи из тешке кризе, кад Маспок у Хрватској цвјета као ријетко која биљка (а онда је то само привидно заустављено у Карађорђеву. С приједлогом из Жељезаре, у септембру 1971. године, да се смијене коловође)… И тако даље.

И шта ја, кога ја чекам код Старог града?

Код Старог града, код кога је сликао Купу академски сликар Зденко Градиш (рођен у Сиску, 1928, а умро у Загребу, 1988), учесник, управо споменуте године, новопокренуте Жељезарине Колоније ликовних умјетника. Код Старог града коме сам у походе доводио многе посленике културе из земље и свијета. Код Старог града коме сам довео и пјесника Душка Трифуновића (рођен у Сијековцу, код Босанског Брода, 1933, а умро у Новом Саду, 2006. године), кога смо позвали да буде гост тек основаном Културно-умјетничком друштву „Иван Горан Ковачић“. Заједничком друштву Жељезаре и Рафинерије. А Душко је пожелио (дан је био пун свјетла што је сијало и од Саве и од Купе, а не само с неба) да газимо кроз коприве и високу траву, испод топола… све до ушћа.

А ја, тада… ево, укратко: чекам фолклорни ансамбл из Кијева. Један од најбољих не само у Украјини већ и у цијелом Совјетском Савезу.

Укључили смо се, Жељезара наиме, у Међународну смотру фолклора, коју су организовале републичке институције из Загреба. Одлично смо сарађивали – у просторима Жељезаре гостовали су, тих љета, између осталих, канадски Сијукс Инадијанци из Калгарија, Јапанци, Шкоти, Французи, Турци, Иранци, Грци, Румуни, Мађари и многи други. Кад бисмо их дочекали и они се уз „пићанце“ малко освјежили, у народним ношњама и са инструментима прошетали би, уз свирку, Насељем Жељезаре. А увече је слиједио програм – не зна се који од кога садржајнији, занимљивији…

И чекам ја тако, чекам. И у једном моменту зауставише се, недалеко од мене, дипломатска кола. Не гледам у кола него у коју годину од мене старијег човјека који ће право к мени. И пружи он руку, уз ријечи да је тај и тај, да је дошао да дочека своје и да присуствује вечерашњем програму. Нема шта: згодан човјек, моје висине, са смијешком на лицу… Што рекао Боро Стјепановић, онај што има грудобољу, за Александра Берчека, Мишка, у култном српском филму Ко то тамо пева: Симпатичан младић!

Кад и ја хтједох да кажем ко сам и шта сам, он ме прекину кратком реченицом како он зна и ко сам и шта сам. И само да те упозорим (одмах је он прешао на ти), да случајно не излетиш па да ове своје госте не назовеш Русима. Они су Украјинци. И не подносе да их се назива Русима. Кад ја рекох како знам откуд долазе, како су мени и Руси и Украјинци, као Словени, драги народи, а посебно због њихове књижевности, сликарства, филмова, музике и, прије свега, због онога што су учинили у борби протим њемачког фашизма у Другом свјетском рату… он ме прекину: Пусти то… И дода: Украјинца назвати Русом, исто је као и Хрвата назвати Србином. А може и обрнуто.

Сцена из филма „Балкански шпијун“ – снимак екрана Youtube

Не, нисам се збунио. Него на часак заћутах. И брзо закључих, у себи, наравно, да је дипломата – Рус. И сигурно је у тадашњем дипломатском представништву Совјетског Савеза задужен за обавјештајни рад. Речено језиком једног од најстаријих „заната“ – шпијунажом. Јер чим је рекао своју дужност (уколико ми је није „подметнуо“), није ми било тешко да закључим чиме се он, у ствари, бави. (О томе сам тада већ нешто и знао.) Значи, дошао је добро припремљен. О чему сам убрзо, у Загребу, и информисан. У Загребу, у коме сам договарао гостовања појединих ансамбала.

И доста тога до тада сам већ био прочитао и о Стаљину, о његовим чисткама и гулазима, и о Голом отоку, и много тога о ономе „како Озна све дозна“, и како Ција, и како КГБ, и како МИ6, и како БНД итд. Давних година био сам у Источној Њемачкој, више пута по више дана у Чехословачкој, више пута у Мађарској, а послије разбијања Југославије и грађанских ратова по њој, био сам и у Румунији, Русији и Бугарској. Добро сам знао како, шта, гдје… Западне земље ипак су друга прича – раде другачије. У ствари, претварају се да не раде ништа, да си код њих слободан као птица, а све је у ствари под савршеном контролом. Што и није ни тако тешко да се открије.

Од 1966. ништа ме не чуди. Чувао сам се и у својој земљи колико је могло да се чува и сачува. И приучио сам се да препознајем оне који прате, прислушкују и дојављују.

Од 2003. до 2005. године, до пензионисања, радим у Лукоилу, руској Нафтној компанији. (Купили су Друштвено предузеће Беопетрол.). И једног дана каже мени директор Општих и кадровских послова, Рус, да нам долазе двојица, из Москве, да се упознају с радом информисања и маркетинга. И да сам им, уз њега, и ја домаћин. Све тече лијепо, чак и присније и другарскије него што сам очекивао. А онда они пожеле да се састану са свима који обављају маркетиншке и информативне послове. С тим да свако изнесе оно што тренутно ради и шта планира… Водим састанак. Запослени се редају. Кад је дошао ред на мене, један од њих ће: Милош не треба. Знамо ми све о Милошу.

Па ти сад види: да ли је постојао Човјек који није постојао? И да ли је тако страшно, као што то рече совјетски дипломата, да је: Украјинца назвати Русом, исто као и Хрвата назвати Србином. А може и обрнуто.

И то док рат између Руса и Украјинаца траје и у вечерима кад ово пишем. Јер одавно сам схватио да су Америка, њени – Европска унија и НАТО сила због тога што су искључиво сила. Док је Русија и сила и оно што иде уз то за шта се каже да јесте сила.

Е, да!… Умало заборавих: споменуо је дипломата и украјинске нацисте…

Мада – рат је рат. И можда и старији „занат“ од два споменута. И много тога о том „занату“ остаће заувијек уписано у неки од тајних досијеа. Никад отворених.

Чудо једно су обајештајци, шпијуни, агенти… назовите их како хоћете. И проституција, наравно. Док ратови и даље – трају ли трају.

И ратови и мржња, и глобализација и американизација, и уранијумизација и лажовизација… и ко ће их све…