• Поводом стогодишњице смрти великог Алексе Шантића објављујемо текст пјесника Милоша Кордића који је први пут на порталу Слободна Херцеговина публикован 23. октобра 2023. године

Прошло је љето! Мутна јесен влада.
У срцу нашем ни једног славуља.
Ту хладан вјетар свеле руже љуља,
И мртво лишће по хумкама пада.

Стварније од стварности је кад пјесник Алекса Шантић у пјесми „Јесен“ каже: „Мутна јесен влада.“ Љубавна јесте та пјесма, али би се по тој, другој слици првог стиха њене посљедње строфе могла превести и у социјалну. И у ововременску социјалну. Иако је написана у другом времену, у другим временима, њена свеопштост је и наше овдје, и наше ондје, гдје су јој и коријени настанка.

Та пјесма, та поменута слика те пјесме рођена је срцем и пером пјесника у временима кад се и пјесничком метафором борило за свој народ. А Алекса Шантић се заиста борио. И метафором и дјелањем на многим другим родољубним пољима културе и уопште друштвеног живота српског народа у јармовима Отоманског царства и Аустроугарске монархије. А српски народ Босне и Херцеговине (и не само Босне и Херцеговине) носио је те јармове годинама, деценијама, вјековима. И Алекса Шантић је све то и носио и подносио. И пјевао. И пјесмом сањао, описивао, будио, позивао.

И као да се та мутна јесен разастрла свијетом па влада и почетком његовог и цијелог нашег двадесетог вијека. Расула се својом обијешћу, својим ратовима, својим свакојаким злом: освајањима, поробљавањима, колонизацијом, убијањима, клањима, паљењима, пљачкама, мучењима и најзвјерскијим убијањима по казаматима и безбројним логорима…

Мутна јесен владала је и влада и родним Шантићевим Мостаром. А љето из наведене пјесме прошло је преко Неретве. Однијеле га њене зелене воде. Однијели га њени брзаци што ударају о стијење обала па се ломе, прште и гдјегдје хуче. Као у посљедњој строфи пјесме „Ми знамо судбу“:

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!
Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама.

Ове, 2023. године, 27. маја, навршило се 155 година од рођења Алексе Шантића. А наредне, 2024. године, биће пун вијек од његове смрти – рођен је 1868. у Мостару, а умро 1924. године, такође у Мостару.

Ко је Алекса Шантић? Ко је тај човјек који је посљедње 32 године једног и 24 године другог вијека, живећи дакле 56 година, био проносилац тежњи свог народа. Тежњи исписаних ријечима којима је стварао брижно његоване стихове, њихов „славуљни“, како назва славује, пјев. Ко је тај пјесник који је стварао и створио отворено небо богатих слика и земљу узвишених људских порука?

Он је пјесник, академик, родољуб, неуморни културни и друштвени прегалац, даровалац љепоте и заљубљеник у њу.

Био је човјек који се поносио јуначком српском прошлошћу, протестовао је и борио се против садашњости свог животног времена и био искрени вјерник у бољу будућност. И због своје поезије био оптуживан, осуђиван и затваран.

Његово вријеме је и вријеме његових пријатеља, значајних српских књижевних стваралаца, бораца за национална права свог народа и људи големог знања и значаја и у другим областима српске историје. А они су: Светозар Ћоровић, Јанко Веселиновић, Симо Матавуљ, Јован Скерлић, Бранислав Нушић, Радоје Домановић, Милорад Павловић Крпа, Никола Кашиковић, Слободан Јовановић, Милорад Ј. Митровић и многи други.

Алекса Шантић – Фотографија преузета са ТОП ПОРТАЛ

Алекса Шантић није пјесник виртуозности једног, на примјер, Јована Дучића, Лазе Костића… није томе ни тежио. Али је свакако један од највећих пјесника родољубља, љубави и других љепота у историји српске поезије. Његови узори били су велики српски пјесници тог времена: Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних Хајнрих Хајне, њемачки пјесник јеврејског поријекла.

Са Шантићевом поезијом живио је српски народ њен и свој живот готово вијек и по. Живио је у радости учења, говорења и слушања његових стихова.

Са Шантићевом поезијом народ је опомињао свог окупатора, поробљивача, с њеном гласношћу и њеним метафорама се бунио и борио: „… И свуда гдје је српска душа која, / Тамо је мени отаџбина моја – …“ (прва два стиха посљедње строфе сонета „Моја отаџбина“).

А, између осталих, небројених осталих, Тин Ујевић је о поезији Алексе Шантића написао:

То је поезија гдје човјек осјећа не само да је он дио земље и народа већ да су и земља и народ дијелом његове душе, права, искрена лирика.

С њом, поезијом из свог срца, Шантић је и волио, љубио, туговао, као у пјесми „Чежња“, из које је и ова посљедња строфа:

Но све је прошло… Ко јаблан без росе
Сам гинем сада и у чежњи стојим…
Ноћ сјајна, ко да вила ваше косе
Полако шушти по окнима мојим.

Међутим, „Емина“: „… Кад тамо, у башти, у хладу јасмина, / С ибриком у руци стајаше Емина…“ Како је и колико пјевана! Колико их је пјевало ову химну љубави, посвећену жени! Историја Шантићевог живота каже истину: стварној жени! Која није умрла: ушла у пјесникову пјесму па у њој, на радост нашу, који је такође волимо, и данас живи. И живјеће… Дај Боже – живјеће…

Па се на ове ријечи надовезују много богатије ријечи Милоша Црњанског о Алекси Шантићу:

Седео је, над Неретвом, уз кафу, са једном болесном измученошћу, која је волела још само цвеће и месечину. Ни о својој родољубивој поезији није хтео да говори. У животу не видех човека тако стидљиве чистоте и жуди. Ниједна прљава реч, ниједан меснати осмех, недељама. Никад се није женио и кад му описах Ону, коју је годинама волео, песник љубави само одмахну руком.

И муслимани су Алексу Шантића сматрали својим пјесником. Он је био душа Мостара. Једна добра душа. Душа Мостара који, онај његов Мостар, више не постоји. Не живи његову душу. Чак су му и спомен-бисту скинули и поставили бисту Миле Будака, једног од највећих хрватских усташких злочинаца Другог свјетског рата. (Био сам више пута у Мостару прије грађанских ратова деведесетих година, а једном и послије тих ратова па нешто и знам о томе… Сад одем до београдског Ташмајдана па застанем поред Алексе Шантића, кажем у себи који стих… и – добро.) Јер он, Алекса Шантић, у пјесми „Моја отаџбина“ пјева:

Не плачем само с болом свога срца
Рад земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

Па је ту и наша, српска, банијска а Шантићева душа. Није било свечаности ни било каквих обиљежавања, празновања, ни било каквих приредби и пригодних рецитовања у њиховим програмима, гдје су се говорили стихови Десанке Максимовић из поеме „Крвава бајка“, Ивана Горана Ковачића из „Јаме“, Скендера Куленовића из „Стојанке мајке Кнежопољке“, Владимира Поповића из поеме „Очи“, стихови пјесама „На Петровачкој цести“ Бранка Ћопића, „Мајка православна“ Владимира Назора и других, није било… без пјесме Алексе Шантића, да ли уз „Моју отаџбину“ или „Ми знамо судбу“… обавезне и увијек рецитоване, а тако се одувијек послије Велике сеобе народа мислило и поручивало… обавезне пјесме „Остајте овдје“. Мада је глас свакога ко је говорио ту пјесму одводио и у сјету, у прозуклу, страховиду тугу, зебњу…

Алекса Шантић – Фотографија преузета са ТОП ПОРТАЛ

Као да је била слућена та „судба остајања овдје“… И била је. Осјећало се то. Није се могло сакрити. И кад би слутња, ма и било гдје и како скривена, она се, ипак, изненада појављивала. Као да је израњала из некадашње школе коју се називало „опетовница“. А слућена је у српском народу из вјековних наслага патњи испуњених зулумима, насилним прекрштавањима из православне у католичку или муслиманску вјероисповијест, унијаћењима, непрестаним ратовањима за друге, убијањима, покољима и свим могућим и немогућим облицима робовања, геноцидног уништавања… У којима се, тим патњама, истиче 20. вијек као од многих вјекова по српски народ Баније (и не само Баније) најстрашнији вијек.

Пјесма „Остајте овдје“ и почиње тако:

Остајте овдје! Сунце туђег неба
Неће вас гријат’ ко што ово грије, –
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Стварније од стварности је кад Алекса Шантић пјева: „Мутна јесен влада.“ Да, и дан-данас влада.

Алекса Шантић, увијек у црнини, у старинским одијелима, понекад и малко похабаним, како га је описивао Милош Црњански, неправедно је у неким временима и запостављан. Само га се сјећало кад је коме „требала“ његова родољубна лирика.

А како би било лијепо да се прелиста и прочита бар нешто од пјевања љепоте мостарске, неретљанске, љепоте природе, љепоте љубавне, људске…

И љепоте стварније од стварности.

Можда ће се заиста једног дана наши гробови борити с вама, с њима…

Мада је Алекса Шантић, речено је напријед, вјеровао у будућност.

Упркос „мутној јесени“ која „пада“.

Милош Кордић