• Вечерас је на Правном факултету у Београду, Удружење студената Правног факултета „Номоканон“, организовало трибину са темом – „Република Српска између независности и унитарне БиХ“.

У пуном амфитеатру, студенти већином са Правног али и са других факултета Београдског универзитета, посебно они који долазе из Републике Српске, са пажњом су, жељни правних савјета за даљи пут Републике Српске у независност, слушали  професоре Правних факултета из Београда и Новог Сада.
О теми су говорили:

-проф. др Бранко Ракић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду
-проф. др Александар Јакшић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду
-проф. др Слободан Орловић, ванредни професор Правног факултета Универзитета у Новом саду
адвокат Горан Петронијевић, бранилац др Радована Караџића, првог председника Републике Српске.

Нимало случајно, ова тема је била нужна баш сада; 21. новембра напуњена је 21. годишњица потписивања Мировног споразума за БиХ, којим су сви значајни међународни политички субјекти и признали Републику Српску као стварну, правну и за мир нужну.
Но веома је јасно да је наступио период нових политичких напада на РС и њене полуге самосталности.
Млада република налази се на новом искушавању и свакако да је истекао рок псеудодржави БиХ, која утегнута у „кошуљу неразумности“, не може више ни напријед ни назад.
Сви они коју су ратовали против српског народа у БиХ, данас желе у миру угушити оно што је родила крв и ватра. Са шапатом се хоће удахнути живот лажној босанској држави.

Сви ми који смо из Републике Српске, емотивно, свјесни животне важности ове борбе и са искреном и дужном пажњом хтјели смо чути шта савјетују најпозванији за правне путеве; како даље и шта уложити за независност наше прве земље, намучене но најистинскије српске.

Осим штурог осврта на историју стварања Републике Српске и политичких оправданости за њен настанак – није било ничег вриједнијег.
Чак се могло чути и суштинског неразумијевања историје ослобађања српског народа у БиХ и опасних теза о традицији српске државности на том простору ( напоменућу да ниједан професор није из Републике Српске).
Без покретачког импулса који би младе правнике, уопште младу Србију, упутио у важност Републике Српске за цио српски народ и плански им предочио шта се мора чинити даље на пољу правног лавиринта, ова вече је остала јалова.
Професори су закључили да вјерују да ће народ РС наћи начин да настави своју борбу, са очекивањем да за 20 година можемо имати сигурно једну проширену или бар двије српске државе.

Но шта се и могло очекивати од ове и овакве Србије, која чак није подржала народ РС ни да се изјасни о својој слави.
Сума свега – Република Српска, српски народ од Требиња до Новог Града, не треба да очекује ништа од овог тешког болесника на савском ушћу.
Заиста, Србија је духовни болесник, који не зна ни куда иде ни за шта се бори; свој народ ускраћује и за обичну подршку док шиптарску криминалну парадржаву поштује као достојног и равног саговорника; сваким даном снажећи њену отету самосталност.

Општи закон овога свијета каже – нико неће добити слободу ако се за њу не избори, а ко је не освоји тај је и не заслужује.
Народ РС може да иде у слободу само о своме руху и о своме духу.
На земљи РС створена је стара српска државност и написано Мирослављево јеванђеље, подигнута Српска црква и усклађен српски језик. Круг се поново затворио и тражи да баш српски народ БиХ избије нову младицу из старог коријена.
Република Српска ће морати својом слободом ослободити и заблудилу Србију.

Горан Лучић / Слободна Херцеговина