У жижи српске и југословенске јавности се нашла прича коју бих назвао „лиманском афером“, односно нагло медијско дивљање војвођанских сепаратиста изникло из протеста становника новосадског насеља Лимани, против изградње храма посвећеног жртвама Истребљења. Да ли је у питању још једна од операција лажних застава Српске напредне странке или је нешто друго – то је периферна ствар у читавој причи. Питање које вриједи размотрити, оно од милион сендвича како би то рекао Светислав Басара, гласи: Како та политика успијева да надживи више различитих режима у протеклих 80 година и гдје сеже коријен тог, можемо слободно рећи, лудила?

Кратка историја српске Војводине

Упркос општеприхваћеном политичком наративу, први Срби Војводину нијесу населили током двају великих сеоба. Уосталом, ако пратимо словенско насељавање од Карпата – то јест, погледамо Европу од  данашње Украјине до Балкана – бива нам нелогично да је читава Панонска низија била без словенског елемента током српског средњовјековља. Но, како је тај период непознат, треба се само вратити на период по крају Смедерева као последњег уточишта српског Царства. Владимир Ћоровић, наиме, пише како су последње Бранковиће и њихову елиту Угари примили – са гаранцијом вјерских права – као граничаре ка надирућој турској империји. Од тада, па вјековима касније, долази до насељавања Војводине Србима, прије свега у Банату, па затим дуж каснијих крајина аустријске империје и Млетачке Републике. Те сеобе су веома важне, јер су у њима Срби добили тапију на земљу као браничи хришћанске цивилизације од надирања Азијата.

Касније долази до Сеоба. Оно што се за период прије Сеоба може рећи, јесте да се обновом Пећке Патријаршије обнавља  српска владајућа класа – псевдоаристократија – кроз турске спахилуке и уз обновљене епархије. На  историјску сцену се враћају Црнојевићи, долазе Соколовићи… Послије сврставања уз Млетачку током Морејског рата, и Аустрију током Бечко-турског рата, српски народ се налази на удару турских одмазда. Читава та псевдоаристократија креће у егзил. Посматрајући опустјело тле након двају Сеоба, ми можемо закључити који се дио српског народа нашао на удару одмазда – у питању је моравска Србија, односно Шумадија с дјеловима Старе Србије. То нам потврђује, сем демографске пустоши, и језик: Војвођанско-шумадијски говор, и косовско-ресавски дијалект у Срему, два су стамена доказа да је житељство Србије – Србијанци – најбројнији досељеници на тло данашње Војводине. Сем тапије остатака српске средњовјековне властеле на земљу, чињеница да су „Србијанци“ населили Војводину – а из њих никли сви они мислиоци – тотално опонира устаљеном мишљењу да је Војводина засебан културни ентитет унутар српског свијета.  Она је наставак српског средњовјековља, нарочито што се у њој јављају први српски: романтичари, просветитељи и револуционарни радници.  Наслоњени на српску средњовјековну државу као свој идеал; и на ренесансни рад својих сународника из Далмације и Дубровника – истакнути Срби из Панонске низије представљају езотерични наставак Српског царства.

УСТАНАК 

Развој Новог Сада, као српске верзије недокучивог Петроварадина, веже се искључиво за српски народ као доминантан у том подручју. Из тог Новог Сада изничу Доситеј, Давидовић, под његовим утицајем се развија Његошев учитељ Сима Милутиновић, па и Вук Караџић и многе друге личности које су се, малтене једногласно, прикључиле Карађорђевом устанку. На тај начин, езотерија српског бивствовања прелази опет у политику. Да није било војводинских Срба, Вожд би био споредна фигура још једног пропалог устанка, а за Његоша не знамо да ли би уопште био пјесник. Дакле, трудбом оновремених Срба, српска државност је постала константа умјесто грешке; а Србија је направила потпун континуитет са средњовјековном државом.

БОРБА СА АУСТРОУГАРИМА

Такав развој ситуације, нарочито са очигледним плановима у Босни и јачању иредентизма,  Аустроугаре је натјерао да посвете пажњу српском питању. Владимир Ћоровић пише да је 1851. Аустрија кренула да проактивно дјелује у том правцу, обрачунавајући се са српским иредентистима. Најважнији дио тог обрачуна је био колонизација српских земаља прије свега Мађарима, а затим и њемачким католицима. И једни и други ће касније остати упамћени као највећи крволоци током Истребљења (Холокауста). Ту колонизацију су пратиле забране рада штампе, друштава и српских политичких покрета; као и наметање измишљених идентитета попут босанства, бошњаштва, па на крају и црногорства. Иако не постоји траг стварања војвођанског идентитета, јасно је да је такав један траг дошао из њемачке кухиње. Игор Јарамаз,  истраживач и аналитичар, устврдио је како је „војвођански културалрасизам настао у бечким школама за Србе, осниваним да истисну школе митрополије карловачке“. Тај континуитет разбијања српског идентитета је континуирано спроводила АУ, па Хитлер и на крају – кроатофилни комунисти.

Режими и све лиманске групе

Спрам логике претходног именовања, ми војвођанске сепаратисте можемо назвати лиманским групама. У питању су буџетске структуре моћи, често наслеђиване „са кољена на кољено“, а генеза њихове моћи лежи у „тековинама револуције“, чији су највећи протагонисти награђивани имањима у Војводини. Оно што је занимљиво јесте да је, упркос најубједљивијем националном понижењу из 1945, њемачка политика остала да живи у СФРЈ. Разлог томе је изостанак изистинске денацификације Хрвата, чији сви руководиоци су школовани по њемачком систему. Захваљујући стандардној српској неслози, они су успјели да издејствују Устав из 1974. у ком је Војводина дејури постала република. Након 1974, кроатофилија је завладала у Новом Саду, упркос Осмој офанзиви. Чак ни крвави распад Југославије, ни наставак Осме офанзиве кроз насељавање потоњих избјеглица –  ту антисрпску хидру није оставио без моћи. Постоје два разлога томе: Први је, опет стандардно српски – кратковидост српских власти након распада Југославије. Њима је, свима, институт АП Војводине служио за смјештање неспособних партитократских кадрова који успјех не би могли да створе у Београду; а други јесте очигледна трговина утицајем са послодавцима истих. Рецепт је једноставан:„ Ми (н-режим) ћемо да дамо имунитет вашим агентима, ви прећутите наша непочинства; а, кад се нама задрма, укључите их на дугме да страшимо бираче.“ Том логиком, умјесто решавања питања војвођанског сепаратизма заувијек, дешава се да суверенитет Србије не зависи од судства већ од моћи владајуће странке. На тај начин смо за 4 године последње деценије 20. вијека изгубили све што смо у крвавој епопеји 1912-1918. ослободили.

Опозиција и актуелни моменат 

Вјерујем да се у случају Динка Грухоњића дешава незапамћена ствар: Студенти протествују, а њихови професори бјеже у амбасаду (гле чуда – њемачку), пишући осталима; а, умјесто на страну припадника студентског парламента, опозиција стаје на страну провокатора и ко зна чијег све агента Грухоњића. То је преседан, чин који ће се проучавати у збиркама глупости.

Ако је Грухоњић, а јесте, агент провокатор СНС-а, онда се доказује тврдња српских националиста да је ССП опозиција наручена СНС-у, односно најважнији стуб њихове власти, и као таква мора да буде збрисана са политичке сцене; а ако је Грухоњић, а јесте, њемачки и хрватски – та, гдје је изнио спорне ствари? – агент, онда се доказује тврдња Српске напредне странке да су они у ствари антидржавна опозиција. У том љубавном троуглу клептократа и издајника са окупатором, највише пати српски народ, свјесан да његова држава више није његова, и да може да га на дједовини угњетава – херцеговачки речено – свака „шуша и маруша“.

У једној таквој ситуацији, новосадски студенти су на себе преузели веома важну улогу, достојну оних по којима је Војводина понијела славу – да избацивањем недостојних професора, прије свега Грухоњића али и оних његових колега које се жале амбасадама на своје питомце, закотрљају грудву ка лавини Реконстите. Иако се чини малим потезом, избацивање Лиманске групе са Универзитета би послало поруку да смо престали да будемо народ аутовиктимизатора и да смо кадри да се обрачунамо са непријатељем унутар наших тврђава. Тиме ће се срушити најважнији стуб СНС-ове власти, након чега ћемо владајућу администрацију моћи да запитамо: Камо наши новци и наше Косово?