• Сваки православни Србин је племић; његово племство исходи из светости заштитника кога слави као свога покровитеља и заштитника дома и рода. Знао је Свети Сава да је најбољи онај народ који у цјелости тежи племенитости, стога је мудро посијао племство међу Србе, везујући сваку породицу за једног узорног хришћанина који се прославио и од Господа примио знаке светости.

Тако цио народ српски, предвођен хоровима светих, иде њиховим провјереним стазама, снажи се и спасава њиховим врлинама, учи се њиховим примјером.
Само су Срби примјенили овај пут ка Господу.

Родови и братства који славе Светог Трифуна данас су са молитвама помињали овог свеца, узнијели му жртвене дарове и са пријатељима и породицом окупили се у славу његову.
И нека су, јер имати таквог свеца за молитвеника и претходиника посебан је дар племства!

Но кренимо мјестима на којима се уздижу светиње у славу Светог Трифуна.

У првој половини 3. вијека родио се син часним родитељима, побожним и скромним, у Кампсади, варошици надомак велике и славне Никеје. Била је то римска покрајина Фригија, у оквирима Мале Азије. Назваше га Трифун (на грчком Трифон).
Дјечак је врло рано показивао знаке врлинског карактера, био је питом, благ и врло склон учењу. Тражио је само оно фино и мирисно духом што човјека уздиже и одваја од пропадљивости.
Као дијете почео је читати и учити тумачење Светог Писма; за њега је ту био смисао. Како записује предање био је вољен, милован и пажен. Умиљато дијете и свакоме драго.

А онда се десио час који је наговјести његов светачки живот.

Неко дијете у селу ујела је змија отровница. Дјечак је већ губио свијест јер је отров брзо кроз крв паралисао тијело. Ту се неким промислом задесио и младић Трифун (није могао имати више од 14 година) и прогурао се кроз мноштво народа који је већ кукао и оплакивао дјечака што је онемоћавао.
Трифун приђе мајци која је са јауцима држала дјечака док му је главица падала са њених руку које је подизаше.
Прекрсти се Трифун, клекну на земљу испред народа и призва молитвом Светог Духа!
„…Душе Истине, ризницо добара и Животодавче, дођи и усели се у ово невино дијете!“, прозбори Трифун са живом вјером да га Отац Васељене слуша.
Дијете отвори очи и заплаке се, а сузе као ораси склизнуше низ лице! Мајка се нијемо прекрсти. За њом и народ кроз мук пронесе знак крста; сви падоше на кољена. Би чудо!

Од тада се Трифун огласи као Богу доступан- дијете чије молитве налазе уточиште у сили.

Но царевина је велика, а њени крајеви пуни невоља. Но гле, у срцу царства, а на самом царевом двору, разбоље се кћер цара Гордијана, коју је отац из велике љубави назвао својим именом – Гордијана. Одједном оболи душом. Природно лијепа и врло образована била је узрасла за удају. Већ су јој на двору бирали прикладног младожењу.
Но дјевојка се одједном разбоље и обузе је нека сила тјескобна и гњевна, истовремена и тужна и јаросна, разуларена и очајна. Дјевојка је била већ умом помјерила; викала је, као пас лајала, бацала се у воду и ватру.

Цар и царица завапише!

„Има ли љекара и мудраца који ово лијече! И круну за лијек дајем!“
Сви љекари са двора и из царства су долазили на двор, но нико није могао умирити дјевојку што се у звијер претворила. Везали су је конопима.

Но једном, у часу тјелесног посустајања, несрећна Гордијана кроз зуба прошкргута: „Само ме Трифун може побиједити!“
Пренијеше дворјани ту чудну поруку цару, а несрећни отац разгласи по царству да се тражи Трифун који лијечи!
Дође глас и до Никеје и брзо се прочу по околини да цар тражи Трифуна.
Народ Кампсаде одмах рече: „То је наш Трифун!“
Тако губернатор Фригије позва Трифуна и нареди му да пође у Рим, на двор. Трифун је прихватио наредбу и кренуо на пут.

Тада се путовало на коњској запреги и путовање је трајало и по мјесец дана. Једнога дана чувари везане дјевојке чуше како Гордијана са страхом говори: „Иде Трифун, биће за три дана овдје!“. Убрзо дјевојка заспа, а потом се и пробуди потпуно оздрављена и несвјесна зашто су је везали.
И заиста, трећи дан на двор ступи стража која је пратила Трифуна. Цар га је сачекао на улазу, у чуди невјерујући да је тај младић лијек за његове муке.
Гордијана је била већ здрава, јер је демон напустио њено тијело, у страху узмичући пред Трифуновом вјером. Но цар би и даље сумњичав и замоли младића, ако већ јесте заиста тако моћан да зле силе прогони, да му и покажи тог демона што му кћер намучи. „Својом силом покажи га!“, замоли цар.
Трифун затражи седам дана од цара. Шест дана је постио, а седми дође на двор и пред Гордијаном и дворјанима нареди демону у име Господње да се покаже. Тада се указа бијесни црни пас, сав гњевом и мукама растрзан, запјењених вилица.
Цар се престраши, а народ се разбјежа. Трифун знаком крста уклони демонску силу и нечист прогна.
Након тог чина велики дио дворјана се крстио и прихватио Христа за пут. Цар Гордијан Трифуна је испратио и поклонио му велике дарове и богату награду.
Трифун се врати у своју Кампсаду и све подијели сиротим и потребитим.

Цара Гордијана наслиједио је цар Деције, велики мрзитељ и прогонитељ хришћана. Трифун као знан да је пола двора покрстио био је први на мети. Лигионари га заробише, ставише на муке. Батинали су га, палили огњем, сјекли тијело, тражећи да се одрекне Христа. Но младић вјером неузмицаше. Тада га посјекоше; одрубивши му мачем главу. Било је то у зиму 250. године.
По усјековању, Трифун се кроз сан јавио народу Кампсаде и зажелио да у родном мјесту буде сахрањен.
Тако народ и учини, измолили су његово свето тијело и сахранила га у родном мјесту. На гроб су стално болесни долазили и молили се за оздрављење.
Тако је остало све док римски цареви не прихватише Хришћанство за вјеру царевине.
Трифунове мошти онда пренесоше у Константинопољ и саградивши цркву у његову славу.
Ту ће оне остати све до почетка 9. вијека када их у непознатим околностиома откупише млетачки морепловци и понесоше у Венецију. У то вријеме сви градови Средоземља су преносили свете мошти из Цариграда и посвећивали им свој град на славу и заштиту.
Но брод са моштима Светог Трифуна задесила је морска олуја и приморала га да скрене у Бококоторски залив. То је Которанима био знак да је светац одабрао њихов град за своје почивалиште. То је био 13. јануара 809. године. Касније ће которски племић Андрија Сараценис саградити катедралу Светог Трифуна у Котору, која је освећеан 1166 године.
У њој и данас почивају мошти свеца, а глава Светог Трифуна је окована у злато и сребро. Народ је назива Силна глава.

У вријеме када је Русијом владао Иван Грозни као цар, по баки Јелени Глинској, од Јакшића племкињи, Србин, на његовом двору као соколар био је племић Трифун Патрикијев, из чувене књажевске породице. Једном када одоше у лов Трифун замоли цара да пусти Сјеверног сокола у лов, иначе најмилију цареву птицу. Цар му допусти, но соко се из лова не врати. То цара страшно разгњеви, па нареди младом кнезу Трифуну да пронађе сокола ако не жели да му одруби главу. Млади Трифун је два дана тражио племениту птицу, а онда умором савладан заспа испод јелике.

У сну му се јави Свети Трифун Кампсадијски на бијелом коњу и са соколом на руци, заповједивши му да се пробуди у име Господње и пронађе сокола на мјесту које му је показао. То млади кнез и учини и заиста на врху јеле угледа сокола који му на позив слети на руку. То му сачува живот.

На том мјесту руски кнежевић Трифун Патрикијев саградио је цркву у славу Светог Трифуна из Кампсаде. И данас се та црква налази у Москви у насељу Напрудно у улици Трифонскаја 38, саграђена од бијелог меремера.
Тој цркви је честице од моштију Светог Трифуна даровао Петар Први Петровић Његош, владика и господар Црне Горе – Свети Петар Цетињски. Мошти Светог Трифуна добио је из Котора и то три честице из лобање и однио их у Москву. Предао их је златару Трифуну Добриакову са молбом да им направи златно-сребрни ковчежић. Златар је то и учинио и мошти предао руском цару Александру Првом (1777-1825). Било је то у вријеме када је Русију напао Наполеон 1812.
Златар је цару предао мошти свеца са вјером да ће му бити снага и штит.
Пошто је Русија побиједила Наполеона, цар је мошти предао цркви Св.Трифуна у Напрудном – Москва.
И данас се Свети Трифун прославља у Москви као заштитник, дивљачи, соколарства и усјева.

На једном од најстаријих гробаља у Београду, Топчидерском, налази се и црква Светог Трифуна, саграђена 1805. као задужбина врло богатог београдског трговца и добротвора Николе Спасића. Никола Спасић је своје богаћење започео као опанчар, а од сваког пара продатих опанака један динар је одвајао за народно доброчинство.
У Првом свјетском рату прешао је Албанију са српским Краљем, Владом и војском. Умро је на Крфу 1816., а 1823. његово тијело је пренесено у Београд да почива у његовој задужбини – цркви Светог Трифуна.

У манастиру Хиландару налази се црква Светог Трифуна, на око 50 метара од главног улаза у манастир или на свега 10 метара од сјеверних зидина манастира. Окренута је ка манастиркој башти, па је зову и Баштанска. Не зна се ко је њен ктитор, али се њена градња смјешта почетком 17. вијека.

Олтар цркве Светог Трифуна осликао је хиландарски монах и сликар Георгије Митрофановић и то је једно од његових најљепших остварења.

У Херцеговини, у селу Прераца, у Дреновом долу, налази се камена црква Светог Трифуна, коју подигоше четири брата Ђурице када се населише у Херцеговину, бјежећи пред турским ропством из своје ђедовине, земље косовске. То је једина црква Светог Трифуна у Херцеговини, а њихови потомци су и данас најбројнији род који слави свеца из Кампсаде.

Светог Трифуна прославља југ Италије, околина града Барија и град Аделфија, а некад у Риму бијаху двије цркве посвећене овом свецу.
Александровачка Жупа у Србији прославља светог Трифуна као своју Крсну славу.

Свети Трифун је заштитник духовних и душевних љекара, виноградара и винара, соколара и свих људи који добро и племенито сију, часно жању и безмитно и искрено дарују.

Горан Лучић / Слободна Херцеговина