• Сваког 1. марта и 25. новембра, 30% Босне, са веома малим удјелом Херцеговине у овом постотку, устане како би уз халабуку, лажну историју, прекрајање чињеница и кршење свих правила здравог разума „прославило” црну сарајевску недјељу из ’92 године.

wiki/Vojislav_Kecmanovic

Црну јер је завила у црно сваку наду и илузију о тобоже заједничком животу старосједилачког српског становништва и творевине настале током вишевјековне отоманске окупације, која свако пола вијека промијени своје име… муслимани, Муслимани, Бошњаци.

Тековине партизанске револуције у посљератном периоду су биле јасно изражене у тадашњем социјалистичком Сарајеву првенствено кроз преименовање улица као и именовање новонасталих по партизанским „народним херојима”, као и угледним партијским и идеолошким личностима „Титиног вакта”. У мору „Уча”, „Сеља”, „Чича”, своју улицу је добио и угледни љекар, револуционар и политички радник бивше нам државе – Војислав Кецмановић Ђедо.

Оно што је карактеристично за муслиманске политичаре на 30% Босне и мало Херцеговине, коју данас ефективно, де факто и де јуре контролише муслиманска власт, јесте накарадно „калемљење” тековина партизанске борбе на оно што се може сматрати реинкарнацијом Независне Државе Хрватске, отјелотворене 1. марта 1992. године под именом Република Босна и Херцеговина. Непрекидни су покушаји да се комплетна борба босанско-херцеговачких партизана прикаже као нека тобоже борба за „државност” Босне и Херцеговине. Поједини политичари и историчари у Федерацији БиХ сматрају да је на сједници ЗАВНОБИХ-а „обновљена државност БиХ по први пут након пада средњовјековне босанске државе 1463. године, односно након тачно 480 година”. Иста школа мишљења наставак те државности види у референдуму о изласку из Југославије 1992. године, ратној Републици Босни и Херцеговини. Покушавајући да споје све те нити бошњачки политички лидери данас полажу цвијеће код Вјечне ватре у Сарајеву, а затим на шехидском мезарју на Ковачима. Спајање Вјечне ватре и партизана са Алијом Изетбеговићем и шехидима главна је нит новокомпоноване историографије према којој је борба војске под Изетбеговићевом командом наставак антифашистичке борбе из Другог свјетског рата.

Пратећи ову флоскулу, требало је новокомпонованим „борцима против фашизма” и „ослободиоцима” дати небројено много улица, тргова и институција широм оно мало „филџан државе”, за коју су се изборили шехиди и пошехиђени грађани. У Сарајеву некадашња Улица Војислава Ђеде Кецмановића, који је предсједавао ЗАВНОБИХ-ом, а касније и Народном скупштином СР БиХ, преименована је у Улицу Нусрета Шишића Деде, припадника „Зелених беретки”.

Војислав Кецмановић Ђедо, који је био идејни творац и прегалник свега онога на шта се безуспјешно „калемила” Изетбеговићева парадржава, морао је бити уклоњен са табли сарајевских улица, јер је у својој грчевитој борби, раду, лијечењу народа и вођењу Социјалистичке републике БиХ, несвјесно и не својим избором начинио једну велику грешку. На рођењу је понио српско име и презиме. Пошто мртвом човјеку тога 1. марта ’92. нису могли пришити златни љиљан (још један од небројено много „посуђених” симбола из српске историографије), као великом броју одрођених и залуђених југословенством бивших Срба, одлучише ти творци „мултиетничке, мултикултуралне, гдје има мјеста за све БиХ”, да ову таблу скину са зграда сарајевског насеља Кошево. Нестала су у том времену имена свих оних партизана, скојеваца, партијаша, комуниста, која су била изворно српске звучности. Своје улице су изгубили Слободан Принцип Сељо, Славиша Вајнер Чича, Васо Мискин, Рава Јанковић, Перо Косорић, Бранко Шурбат етц. О томе да су по хитном поступку са сарајевских зграда уклоњене табле са именима српских књижевника, краљева, царева, војсковођа, културних и спортских радника, излишно је говорити.

Ђедо Кецмановић је некако и најдуже издржао прве послијератне године окупираног Сарајева и његових предграђа, па је табла са његовим именом на Кошевском брду стајала све до љета 1998. године, када се на неком од локалних отпада поново састала са „Улицом Вука Караџића”, „Улицом Војводе Радомира Путника”, „Обалом Војводе Степе”, „Парком Цара Душана”, „Улицом Васе Мискина”… Име улице је промијењено на перфидан начин, тражећи, ако не слично име или презиме у Алијиној тзв. Армији БиХ, онда макар надимак. И гле чуда, из нафталина је, двије године након смрти, извучен Нусрет Шишић Дедо, па новопридошли становници Сарајева кажу да им се није много ни промијенила улица, чули су да се прије звала по Ђеди, а сад ће понијети име по Деди, у пет дека!

О Војиславу Кецмановићу Ђеду излишно је причати, њега и његов лик одлично познају сви широм Босне и Херцеговине, а понајвише становници Сарајева и Бијељине, гдје је Кецмановић оставио неизбрисив траг. Али ко је човјек сличног надимка, чиме је то Нусрет Шишић Дедо заслужио улицу у Сарајеву, чиме је то заслужио баш Улицу Војислава Кецмановића Ђеде.

Током ’92 године у Сарајеву се родила Република Српска, настала је српска слобода, понос и дика, наша отаџбина, али на оној мрачнијој страни Сарајева, повампирило се усташтво и отворили стари архиви са списковима за одстрел, списковима на којима се, гле чуда, нађоше искључиво српска имена и презимена, још ако је то име и презиме носило било какву униформу, али без златног љиљана, била му је потписана убрзана смртна казна.

Као припадник злогласне криминалне организације „Зелене беретке” у почетној години рата истакао се Нусрет Шишић, који због година доби надимак Дедо. Наиме, рахметли Дедо је био ’34. годиште, а како је у својим изјавама казивао, добро се сјећао са својих 7–8 година како су четници силазили у Сарајево, пресвлачили униформе и постајали генерали ЈНА… Вјероватно је Дедо био првоборац и Другог рата, можда нова „хисторија” и то једном каже. Рахметли Дедо Шишић се истакао по тобоже конструисаној „дединој рори”, минобацачу направљеном од водоводне цијеви, којом је прво ’92. тукао по голобрадим младићима ЈНА који су се повлачили из ратом захваћеног Сарајева, а онда и остатак рата по српским, углавном цивилним положајима. Одликован је „златним љиљаном” јер је кукавном генералу Кукањцу „убацио” гранату кроз прозор команде. Његова „рора” је бјесомучно и без неког јасног циља тукла по возилима, објектима и људству Југословенске народне армије, исте оне армије која је чувала државу коју је створио Војислав Кецмановић Ђедо. Пуцајући на војнике ЈНА, Алијини екстремисти и фундаменталисти убили су комплетну историју партизанске борбе и начела на којима су градили другу Југославију. Пуцајући на Титину војску, убили су и Титу и Сељу и Чичу и Валтера и Црног и АВНОЈ и ЗАВНОБИХ и АФЖ и УСАОЈ, убили су све оно на шта су у каснијим годинама почели да „калеме” своју „државност”.

Нусрет Шишић Дедо је био само једна карика у ланцу уништавања остатака ЈНА у Сарајеву и бившег социјалистичког режима. Дедо је из своје „роре” пуцао и на Ђеду, иако се данас државници са 30% „филџан државе” на Дедином гробу сваког 1. марта и 25. новембра сјете и Ђеде. Прво положе вијенце на Ковачима, гдје почивају исти они који су пуцали на младе голобраде момке са петокракама на челима, а онда положе вијенце на Врацама, гдје почивају исти такви голобради момци са петокракама на челима. Сукоб идентитета, криза државности и креирање паралелне, неутемељене историје постало је основ политичког дјеловања већег дијела већег БХ ентитета.

Током 2022. године приводи се крају суђење команданту Специјалне јединице МУП-а такозване Републике БиХ Драгану Викићу и још тројици оптужених за убиство заробљених припадника ЈНА 1992. године у Сарајеву, а у исказима свједока велико мјесто заузима и рахметли Дедо Шишић. Неки свједоци су казали да су заробљеници одведени у подрум Дома полиције, а неки да су били ударани. Један је навео да је: „Дедо Шишић сломио кундак ударајући људе”.

Једина кривица тих људи је била та што су вјеровали у идеје Војислава Кецмановића Ђеде, у братство и јединство, у тада већ бившу државу.

Протеклих година су се појавиле иницијативе да се Војиславу Кецмановићу врати улица или да се постојећа подијели у два дијела и носи оба имена, док је портал „Фактор” пренио текст: „Дедо и(ли) Ђедо, има ли у Сарајеву мјеста за обојицу?”

Одговор је врло јасан, нема, у Сарајеву нема мјеста и за Ђеду и за Деду. Док год у Сарајеву „столује” Дедо, Ђедо ту није добродошао, за то вријеме Ђеде ће се сјећати у Источном Сарајеву, Бијељини, Бањалуци…

Пише: Марко Марјановић / Катера

• Напомена:  Текст одражава лични став аутора!