• 17. јула одведена је и друга партија Срба у којој су били: Ристо Малешевић, Јово Јелић и Љубица Јелић, сви из Љубушког и Василије Витковић, стар 95 година, Ристо Витковић, оба из Љубушког. Они су убијени у шуми Гај, према Витаљини, три километра јужно од Љубушког. Ове су жртве усташе нарочито тешко патили, кољући их ножевима, а прича се да су старцу Василију Витковићу говорили: „Вичи живио поглавник , док су му резали ножем браду и кожу са лица. Старац је нато одговорио: „Ради синко свој посао“*

Остаци цркве у Љубушком

Овим текстом желим да допринесем расветљавању околности једног код нас често помињаног догађаја – мучења Светог старца Вукашина у логору Јасеновац од стране усташког кољача Жиле Фригановића и чувеног старчевог одговора злочинцу : „Ради, ти дијете свој посао!“

Прича о овом догађају дошла је у јавност, преко логорског лекара- неуропсихијатра др Неде Зеца из Мостара, коме је догађај испричао кољач Жиле Фригановић. Он је био нервно растојен , после одговоре кога је старац изрекао док га је кољач черечио. Све дешавало приликом усташког такмичења у клању логораша.

Због тога растројства Фригановић тражио је лекарску помоћ од доктора Зеца. Зецу је испричао да се старац звао Вукашин, да је био из села Клепаца код Чапљине и да је одатле одведен у Јасеновац „са неких шумских радова“. Сам догађај се најчешће ставља у период од 1943/44, године а никада у 1941. годину.

КО ЈЕ БИО СТАРАЦ ВУКАШИН?

Ова прича је имала велики одјек широм наших простора, па тако и у долини Неретве у којој се налази од многострадално српско село Клепци, поред многострадлних Пребиловаца, Лознице, Тасовчића, Габеле, Чапљине… Многе је интересовало ко је био тај старац Вукашин, које му је презимена и ко је његов најближи у завичају, али на то није било поузданог одговора.

Свети старац Вукашин није живео у Клепцима 1941. Велико је питање да ли је ико у историји Клепаца било када имао то име јер се такав податак не може пронаћи. У Клепцима нема шума, нити је могло бити некавих шумских радова са којих је би могао бити одведен у Јасеновац.

Прича да је „ Вукашин“ неко од Мандрапа са другим личним именом, досељених у Сарајево из Клепаца има смисла. Мандрапа је било у Сарајеву крајем 19. и у 20. вијеку.

Нема их попису сарајевских српских породица објављеном у Шематизму Митрополије дабро-босанске за 1882. У Календару СПКД “Просвјета“ из Сарајева, за 1941. годину има један текст Ђорђе Мандрапе из Сарајева, из кога се може закључити да јеЂорђо рођен најкасније у последњој деценији 19. века, јер је био био у аустријској војсци 1916. године . Међу сарајевским Мандрапама нико до сада није документовао ни једног Вукашина. На слично име је указивао покојни Жарко Видовић као: „Вуксан“ или „Вук“? Ово би се могло разјаснити у евентуално сачувањим матичним и другим књигама Старе православне цркве у Сарајеву, поменицима, старом гробљу. ..Не зна се да ли је то ико до сада то истраживао? Бојим се да није.

Записник Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, Љубушки 4.9. 1946.

У Поменику Срба из Доње Херцеговине страдалих у геноциду НДХ, Српског националног друштва Пребиловци, налази се и име Спасоја (Јовиног) Мандрапе, рођеног 1898, године у Клепцима, страдалог у хрватском логору Јасеновац 1944. године. Он је живео ван Клепаца и реално, може он бити мученик „Старац Вукашин“ . Међутим, година рођења и смрти могу бити другачији, односно да је мученик био и нешто старији и да је страдао раније.

С обзиром да на толики обим истребљења комплетних породица и читавих српских генерација, те вишедеценијску одвојеност сарајевских Мандрапа од својих рођака у Клепцима не би чудило да и је и само име овог мученика уписано другачије од стварног.

Податке је давао неко у Клепцима, много година после рата, ко га није могао лично познавати. Зато овакве појединачне нејасноће и непрецизности нису нешто неуобичајено.

У новије време неки од сродника сарајевских Мандрапа из околине Чапљине тврде да је мученику било име Стојан. Мислим да се озбиљним радом врло брзо може утврдити истина

Нажалост, приликом изношења у јавност, писања чланака и књига, снимања емисија и филмова о Светом Вукашину се поступало олако, без разговора са озбиљним људима на терену Чапљине односно Клепаца, Пребиловаца и Тасовчића или Сарајева У поступку канонизације нису проверавани подаци о овом светитељу. А да јесу могло се одавно написати написати потпуније житије.

Звоно цркве у Љубушком

Било би логично и много боље да се одговорни у Цркви у оваквим стварима обраћају појединцима и удружењима посвећеним истини о српском страдању. Како тога нема, неке непознанице око овог су покушали да искористе у католичкој цркви и појединим у хрватским медијима покушавајући да да оспоре мученика Вукашина и његово мучеништво.

У том смислу нешто је писао мостарски бискуп Ратко Перић на бискупијском сајту, а на хрватским медијима има и злурадости на ову тему и навода да се ради о „измишљеном лику (Хрватски тједник, 13.8. 2015).

МАТИЈА: ДА ЛИ ЈЕ ПОРЕМЕЋЕНИ ЏЕЛАТ ДОБРО ЗАПАМТИО ИМЕ И ДА ЛИ ЈЕ ОНО ДОБРО УПИСАНО?

Матија Бећковић у „Печату“ од 12.5.2015, поводом ове теме каж да је „света реч, а не човек“, наводећи: „ Наjпре сам помислио да Вукашин, можда, и ниjе био из Клепаца и да се ниjе тако ни звао. Могуће да се звао Вукашин из Клепаца, а да ниjе ни Вукашин, ни из Клепаца.

Др Зец записао jе оно име коjе му jе поремећени џелат казао или како jе запамтио да му jе казао. А то jе поуздано jедино ако jе jедан тачно запамтио, а други тачно записао. Али, могуће омашке небитне су и не тичу се суштине. Могао jе то бити Крсто из Вукосаваца, Рашко из Тепаца, Вуксан из Сланаца, Вукман из Карловаца. И сви су они могли бити – Вукашин из Клепаца.“ Овоме је могао додати и да није морао страдати у самом Јасеновцу, већ на неком другом месту.

РИЈЕЧИ ИЗГОВОРЕНЕ ДАН УОЧИ ВИДОВДАНА 1941. ГОДИНЕ ПОРЕД ЈАМЕ ЧЕВЕЉУША

Да се у претходним деценијама, поводом овог случаја поступало мало озбиљније и систематичније могло се одавно саопштити нешто јако важно за овај случај. Речи Светог Вукашина изговорене су раније него што прозизлази из исповести усташког кољача Жиле Фригановића др Неди Зецу у логору Јасеновац. Оне су прво изговорене, можда, 27 .јуна 1941, уочи Видовдана, поред јаме Чевељуша ( ближа локација, шума Гај, насеље Витаљина, Храшљани, око 3 км југо-источно од Љубушког , у Херцеговини).

Изговорио их је Србин из Љубушког, мученик Васо Витковић. Васо је личност о коме се знају неки битни подаци. Био је председник српске православне црквено-школске општине Љубушки двадесетих година прошлог века, а можда и касније?***

У државном попису жртава рата, из 1964, за место Љубушки уписано његово и презиме два пута уписано, већина познатих српских жртава није уопште уписана јер их није имао ко ни пријавити.
Једном пише да је да је рођен 1842, а други пут 1848, године што је вероватније?! Дакле угледан и побожан православни Србин и угледан грађанин Љубушког.

У свим је списковима познатих српских жртава града Љубушког, страдалих у геноциду НДХ 1941, као скраћено Васо или као пуно име Василије Витковић У списку жртава је и Ристо Витковић, који је са њим заједно пострадао.Не зна се у ком су степену сродства били.

Ристов син Радослав Витковић страдао је систему хрватских логора Госпић- Јадовно- Паг. Уписани су сва тројица у Поменик Срба Доње Херцеговине страдалих у Другом светском рату, кога је саставио потписник ових редова, а који је Поменик преписан на зидове Храма Васкрсења у Пребиловцима.

ЗАПИСНИК ЗЕМАЉСКЕ КОМИСИЈЕ ПОУЗДАН ДОКАЗ

Његово страдање и речи упућене џелату се налазе у званичном државном документу: Записнику састављеног пред Земаљском комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, на дан 4.9.1946, у Љубушком, о саслушању сведока Јакић Мустафе, Загић Омера, Бећировић Салке и Ћук Видосаве, сви из Љубушког, пред Ђуром Боснићем, Делегатом Земаљске комисије и члановима Халидом Месиховићем, Јозом Колаком и Марком Лукендом.

Записнчар је била Радојка Плавшић. Део њихове изјаве наведен је курзивом испод наслова и поднаслова текста. То је управо та“ најважнија српска реч!

И ПОЛИТИКА ЈЕ ПИСАЛА О МУЧЕНИКУ ВАСУ

Ово је чак било објаљено и у београдском дневном листу „Политика“ од 30.марта 1991, као 12. наставак фељтона др Саве Скоке:“ Покољи Херцеговачких Срба 1941. године.“ И опет то нико није довео у везу са старцем Вукашином!? А мора се повезати, макар због те реченице:“ „Ради синко свој посао!“

Дакле, на основу наведеног, може се поздано закључити да је Василије- Васо Витковић из Љубушког, стар око 93 године, невино, мученички пострадао у љето 1941, у геноциду Независне Државе Хрватске над српским народом у Витаљини, МЗ Храшљани, општина Љубушки, да му му је је при мучењу ножем сечена брада и драна кожа са лица и да је присиљаван, од стране злочинаца- усташа, да каже: „ Живио поглавник “ и да је на то одговорио кољачима „Ради синко свој посао!“

Споменица Епархије херцеговацко – захумске (1928. година Мостар)

СВЕТИ ВАСО И СВЕТИ ВУКАШИН РАЗЛИЧИТЕ ЛИЧНОСТИ

Вероватно се ова прича после 1941, раширила токо рата међу српским народом, а и међу логорашима и међу усташким злочинцима у логору Јасеновац.
Верујем да су Свети Васо Витковић и Свети Вукашин различите личности. Могуће да је Вукашин био већ од некога чуо да је неко већ изговорио приликом мучења и клања џелату –Ради синко (или дијете) свој посао(?), али више верујем да му се, независно од претходног догађаја у Љубушком , наметнуо истоветан одговор.

То је очекивана реченица верујућег, смиреног православног Србина, који види своју неизбежну мученичку кончину и скори излазак пред праведног Господа.
Озбиљни људи су тврдили и тврде да је мученик Вукашин (како га је назвао џелат, или како је џелата разумио Недо Зец?) из српског рода Мандрапа из Клепаца, а који је живео у Сарајеву и ја верујем да је тако.
Мислим да наша црква треба да у свој календар упише мученика Васу Љубушког, тако да буде Свети мученик Васо и мученик Вукашин и да се прослављају истог датума.

Очекујем да Митрополија дабро- босанска да подршку за озбиљно истраживање живота и судбине сарајевске породице Мандрапа, а ја лично молим да у том истраживању учествујем.
Слава Богу на свему!

АУТОР: Миленко Јахура
7.9. 2017.

___________________________________________________________________________

*
** Записник је прављен очитим и логичним хронолошким редом злочина на Србима у Љубушком. Јул је био месец привременог прекида злочина поводом познатог прогласа хрватског подмаршала Лаксе. У јуну је врхунац злочина био уочи самог Видовдана, а у неким другим изворима злочин у Витаљини је право био 27. јуна, 1941.
***Споменица Епархије херцеговачко-захумске, Мостар, 1928.