• У овој 2018. години од Христа све велико стекло нам се у једно; големи часи у несигурно постојање. Заиста можемо рећи да се набрао историјски одмак са кога је могуће сагледати једно вријеме освећеног духа и неизмјерне жртве. И непрестане молитве. Како у души и на олтару, тако у поезији и у стиху.

Навршавају се велики јубилеји  – 100 година од пробоја Солунског фронта, 100 година од мученичке кончине Свете царске породице Романових, те два посебна пјесничка јубилеја.

250 година од рођења највећег српског епског пјесника Филипа Вишњића и 150 година од рођења, највољенијег пјесника Херцеговине, Алексе Шантића.

Сваки од ових догађаја био је узрочно-посљедичан на свеобухватност српског постојања; разлог  српских историјских успона и падова.

Велики, трагично слијепи српски гуслар  Филип Вишњић струнама је пронио дух Карђорђеве луче од Сент Андреје до Скадра. Из тог жара заискриће обновљена Србија и ослобођена Стара Србија. Славно се усталасала стара крв од Скопља до Драча, од Београда до Скадра.

Алекса Шантић испуњен побједничким гласом нових покољења написаће најљепше оде тој побједи; химне у част Српске војске која ступа у своје старе престонице. Побједа у Великом рату и мучеништво Царске породице (а из чије љубави је васкрсла и Српска војска и њена побједа) били су за српски народ двогуби вијенац – ловор славе и корота жалости.  Страдање Николајевске обитељи  Србима ће навијестити ново библијско умируће, а као зао плод наметнуте југословенске државе.  Од тог кошмара до данас се нисмо (из)лијечили.

А Алекса Шантић?!  Питајте за Шантића ђака у Шумадији, учитеља у Сомбору, рибара у Херцег Новом, ратника у Невесињу, монаха у Метохији, винара у Требињу, професора у Београду…. Сви они без разлике рећи ће вам да је он велики српски пјесник, да наизуст знају бар неки његов стих и да им је одиста мио.

Алекса Шантић је златна нит српске поезије којом су проткана наша срца; она их је украсила, омекшала, родољубљем уресила.  Без Алексе српски народ био би мање заједница људске питомости и патриотске брижности.

Оно што понеко памти јесте то да је Алекса Шантић писац текста који је 1904. године побједио на пјесничком натјечају за Српску народну химну. Текст није усвојен наводно због нејасноће. Прије ће бити због опасне јасноће.

✥✥✥

Боже, на поља
земље ове
Васкрса златним сунцем сјај!
Победу, венце
Славе нове
Краљу и роду српском дај!

Вером отаца што
Што слободу
Прелише крвљу, даруј нас!
Да нам у свету
И у роду
Остане светлих дела глас!

К`о шарна светлост
Дуге пуне
Што с неба гони црни мрак,
Нек` драги камен
Српске круне
Спасења српског буде знак!

Нек` бели ор`о
Прене, сине
И нове славе да нам плод;
С Авале плаве
Нек` се вине –
Јединством светим спасе род!

Алекса Шантић (1904.)

Шантића су бољеле „све ране“ српског рода (Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и грца), понижени живот српског тежака, експлоатација земље од окупатора (нарочито од „просвјећене Европе“- О класје моје!), распарчаност српских покрајина, тешки услови школовања за српског ђака…

150 година од Шантићевог рођења поново смо на истом и опет смо без истог – поробљени, распарчани и однарођени; српско школство сигурно се претвара у датост имућним и сналажљивим.

Малобројна српска дјеца у Мостару школују се на хрватском и босанском језику, студирају на хрватском и босанском свеучилишту, тренирају у клубу који је оформио Прву лигу усташке НДХ…  Данас је Шантић у Мостару прије свега духовни емигрант.  Прокажени дошљак и туђинац који се мора иселити – али на шизматички исток! Пјесников надгобни споменик рањен је гелерима када је ХВО (Хрватско вијеће одбране) рушио мостарску Саборну цркву. Патрљак једне мостарске улице Алекса Шантић дијели са баштиником усташтва Твртком Милошем, а ова улица се укршта са прометницом  Кардинала Степинца. Споменик му је у рату стријељан па обрушен у Неретву, гимназија преименована у гимназију фра Грге Мартића, онда у Мостарску гимназију, народ расељен, истријебљен и превјерен (и превјерава се)…

Посљедњи стихови Пера Зубца као да су потекли из Шантићевог налив-пера.

Ево се Мостару враћам, старији од Хајрудина,
Са мном су избегла браћа и горка наша судбина,

Ево се детињству враћам у крило дана давног,
Ал` не звони звон злаћан са торња православног,

Нит` ћошак Бишчевића чека да ослоним раме,
Нит` пева славуј сићан, нит` ишта личи на ме!

Но Шантић је присутан у нама и више него што то наоко изгледа. Живљи но и један други српски пјесник.
Неумрло траје јер је искрено волио свој народ, а поштовао и помагао друге, непритворно волио хумски завичај више од туђе земље, српски језик љубио јаче од оних који су се школовали по бијелом свијету, снажније био привржен херцеговачком  житу но туђинској погачи…  И ми то непогрешиво осјећамо.

Обиљежимо овај велики јубилеј – 150 година од Шантићевог рођења, тако што ћемо научити нову Шантићеву пјесму, посјетити његов гроб и упалити воштаницу, одржати пјесничко вече и историјски час или било шта друго достојанствено и лијепо.
Било би прилично да Херцеговци у Београду установе Шантићев дан (27. маја славимо 150 година од пјесниковог рођења).  Дучићев дан у Београду већ је заживио ка лијеп помен Кнезу пјесништва, а Шантићев дан био би допуна херцеговачком поетском славолуку. И бисте наших пјесника једна су наспрaм друге на Калемегдану.  Шантићев дан као спомен његовом васкрсном стиху, мајска младица српском родољубљу и пјесничка православна молитва распетом Богу.

Као омаж овом великом јубилеју – 150 година од рођења Алексе Шантића  – у Српском књижевном друштву у Београду, 16. априла одржана је врло пригодна промоција зборника радова –  „Песничке теме и поетички модели Алексе Шантића“, а који су уредили Јован Делић и Бојан Чолак.

Овај зборник је настао у сарадњи Институт за књижевност и уметност и Дучићевих вечери поезије (Београд–Требиње, 2017).

Уз аутора Бојана Чолака у промоцији су учествовали  пјесникиња и књижевни критичар Маја Белегишанин, сарадница Института за књижевност и уметност Милица Ћуковић и стипендиста истог института Лазар Бојичић.

Програм је уредио и водио Дејан Симоновић.

Горан Лучић