Transferred from sr.wikipedia to Commons by Micki using CommonsHelper.

Тога  човјека  сам упознао  потпуно случајно, уласком у његову  оптичарску радњу, у мом крају. Први контакт са неким обично је прилично плитак, енергије се тек испитују и траже неку везу, сличност или разлику,још се не зна. Овај сусрет није био такав.

У скромној, али уредној радњи стајао је човјек, рекао бих, мојих година, исто тако скроман и уредан, нарочито благ и учтив у разговору са странком. Није ми могао промаћи његов акценат и нека блага сјета у очима, коју је желио прикрити. Избјеглица из Крајине. Ето, имамо заједничку тужну причу,али је наша и у њој има нечега посебног. Да ли је иза њега,у његовој Крајини,у његовом дворишту, остало згариште нисам га питао, тешка су то питања. У таквим приликама, боље  је рећи неприликама, разговор бјежи на неке лакше теме и тамо нађе спас за саговорнике. Ми смо га нашли на најбољи начин,почели смо причати о нашим унучићима, слава Богу, имамо их и он и ја,али он више. Тада ми је рекао да је од мене старији осам година. За те године, баш је добро изгледао. У његовим очима одједном је нестала она сјета и испред мене је стајао ведар и осјећајан човјек,разговорљив, са правом мјером у свему, домаћин. Посебно ме је изненадило његово име, ријетко колико и необично, али напросто дивно, као да је само њему дато и никоме више: Вид. Ето; он је управо сваки дан радио на томе да помогне људима да боље виде, па је и са те стране часно носио своје име.

Кад год сам причао са њим или мислио о њему у глави су ми одјекивали стихови моје пјесме :

Још  Крајина  догорева, Сарајево Срба нема
Косово је без Милоша, Црна Гора без Његоша

Након ових стихова иде тишина, тешка као лавина и још теже питање : Докле ? Одговора нема, да ли ће га будуће генерације наћи ?

Једном приликом  сам му рекао ове стихове, као да сам желио да тај терет баш са њим подијелим, учинило ми се да је кадар да га заједно носимо. И био је кадар, рекао ми је да и он пише пјесме за дјецу, прво за унучиће, а то значи и за сву дјецу  Свијета.

Недавно сам кренуо у његову радњу да ми намјести стакло на наочарима,онако као успут,зналачки, уз лаган осмјех, како је само он знао. Умјесто његовог осмјеха на вратима ме је, као гром, дочекала његова читуља а у радњи његов син у црнини,тужан и достојанствен. Био је  висок и прав, као и отац и имао је ону исту сјету у очима. Пред њим нисам успио сакрити сузе, саме су дошле, једва сам изустио:  Је ли дуго боловао ? „ Није, канцер га је брзо уништио“, рекао  је његов син. Није ме одмах питао ко сам и одакле знам  Вида, некако сам му то пренио, као и моју жељу да једном кренемо заједно у мој књижевни клуб. Ето, још једна  жеља остала ми је неиспуњена.

Не могу рећи да ми је Вид  био пријатељ, али по свему  што осјећам према њему, а само Бог и ја знамо шта је то, био ми је драг. Сигуран сам да се моли Богу за све нас и да нас и даље све види, ко ће, ако не Вид.

Митар Марковић