• Од све твари највише се обрадујем сусрету са каменом. Камен је мој најближи сродник.

Од првог дана када сам почео опажати свијет он ме је дочекао. Брзо смо се завољели, нисам тада знао, а сад разумјевам – из њега сам удахнут.
Не због снаге, није ни камен снажан, само је поуздан ослонац. Он страда али чува тежиште.
Исти смо због тога што се и на његовом и на моме лицу све види. Свака гримаса среће, пада, утјехе, издаје. Пуцам и браздам се као и он. Све се на мени исписује као на стијени Хамурабијеви закони.
Са временом све је више ожиљака и линија које пролазност записује, но све је више и душе. Нема у прашини душе док искуство не провуче гребеж. А камен је носач душе.
Хамал времена.
Камен је чист, воли да се умије. Издиже се из блата. Подиже и моје стопало, као мајка која на рукама носи дијете кроз невријеме.
Он је милостив у рукама доброг и паклено зао кад га злоупотријебе. Најтоплије огњиште је од камена за његов род и најтежи гроб је под њим, за њему бескрвне.
Камен зове море и окреће се сунцу. Он је леден само да би издржао топлоту. Охлади се гријући.
Камен скрива и змију и пелин. Да нема њега људи би све отровнице истријебили, а онда би се и сами почели уједати. Без њега пелин не би издржао сушу, а његов коријен би се иструнио.
И отров и лијек налазиш под каменом. Отров ће излијечити племенитог, а лијек отровати недостојног.
Поздравите ми камен када га сретнете. Ми који смо његови знамо да је у њему све окамењено. Све сем даха душе.

Горан Лучић / Слободна Херцеговина