ЕКСПЕДИЦИЈА ПС ЦРНЕ ГОРЕ „АРАРАТ 2024“
ДНЕВНИК
(9 – 17. јули 2024)

Овај успон је посвећен мом оцу, покојном др Жарку.
Можда никада нећу моћи рационално да објасним,
али никада у мислима и душом, нисам био тако много
и тако стално с њим.

Учесници на експедицији су: Драго Вујовић – Шлаги (вођа експедиције), члан ПСД Јаворак, Тања Роћеновић (ПСК Montenegro guide), Татјана Ивановић (МАК), Михо Пепић (ПСК Ахмица), Рејхан Рамчиловић (ПСК Бихор), Василије Зекановић (ПСК Пива), Реџа Шкријељ (ПСК Бихор), Горан Комар (ПСК Очњак и ПК Муника).

9. јул

Полазак из Никшића аутомобилом г. Василија Зекановића. Путујемо преко Пиве. Ово је група из јужних крајева: Тања Ивановић, Тања Роћеновић, Драго Вујовић, Василије Зекановић и ја.

10. јул

Ноћили смо у Српском Сарајеву. Није било прилике за посјету старом граду, али, сјетио сам се чађавих тараба у улици Логавина надомак Башчаршије у којој сам проводио дјетиње дане боравећи током, углавном, зимских распуста. Памтим чак мирисе старог Сарајева, али нарочито јасно памтим Јахорину и Пале гдје смо одлазили на санкање. За мене тада – други свијет. Старо Сарајево – по мирисима угља и смога, те севдалинки у аутобусу када се уђе у Босну (и њихов звук као да осјећам по мирису), а Пале по снијегу и великим боровим шумама. На оба мјеста сам се сусрео са једним снажним обиљежјем Босне: стећком који ће за мене касније постати тако важним. Мој први сусрет са музејом догодио се управо у Сарајеву (дакако, то бијаше Земаљски музеј), али се скоро истовремени сусрет са стећком догодио баш на планинском платоу на Палама. Сада тај локалитет не бих знао пронаћи, јер сам у настојању да истражим околину залутао са млађим братом што је на ноге подигло читави хотел. Но, сада, крећем у организовану планинарску експедицију на митску и библијску планину Арарат. Негдје лежи и нада да бих се могло десити да и у далекој Турској сретнем нешто од старине, нешто што јесте биљег дубоке прошлости, нешто што слика времена у којима су се покретали велики азијски вртлози и само један европски од значаја са стари свијет. Сви су се кретали кроз велика врата народа подно Арарата, кроз равнице Анадолије, дохватајући грло континената на саставу два мора. Чекао сам поглед на велики царски град.

Срео сам се са осталим ученицима: Рејханом, Реџом и Михом.

Из авиона гледам непрегледне равнице Бугарске. Још једном, читам припремљене текстове о планини Арарат и увиђам да сам много више обавјештења обезбиједио која говоре о културној стратиграфији мјеста под планином. Неминовно, то су чињенице из историје апостолске јерменске цркве. Дакако, у земљи сада доминира Ислам. Још петнаест минута ме дијели од погледа на Истанбул, негдашњу престоницу Источног римског царства на саставу двају мора: Црног и Бијелог из титулатура турских владара. На овом мјесту сам се сјетио бокешког пустолова Данила Глигоровог који је у овом граду, у његовој грчкој четврти, засновао и водио трговачку компанију током 18. вијека. Гдје је Златни рог? Гдје су готово слијепог старог дужда стогодишњака Енрика Дандола извели на тло како би разорио Цариград? Сада могу видјети само велики модерни град и његов аеродром, кажу, највећи на свијету. Далеко је Босфор. Како је Михо Кувељић, скривени извјештач дубровачке владе из Турцима окупираног Херцег Новог, током 17. вијека дознавао о великом земљотресу који је погодио овај град и који је био тако снажан да су падали минарети? У Истанбул смо слетјели у 10. 50 по нашем времену. Нисам подесио сат. Са собом сам понио сат свога оца.

На аеродрому смо провели неколико сати. Срели смо групу планинара из Србије који су се такође запутили на Арарат. Вјероватно ћемо ка врху у истом термину. Надам се да ћу на путу ка језеру Ван бити у прилици да видим равнице Анадолије, као што сам раније могао посматрати бријеговите предјеле и низије Бугарске око планине Риле на коју смо се пели прије двије године. У овом часу и не слутим колико ће се разликовати утисци из двије земље – по начину пријема госта. Пред нама је пут преко читаве Турске до језера Ван, до средишњих дјелова Јерменског краљевства које је угашено током 11. вијека. Оно је по мом утиску представљало хришћански, православни остатак старога свијета и оставило је мноштво споменика свога присуства. Неки од њих јако подсјећају на балканске (хачкари). Већ 301. године Јермени су примили хришћанство. Њихова црква извијесно води поријекло од апостола чија се јасна ријеч чула у низијама под Араратом. Према предању, овдје су стигли апостоли Тадеј и Вартоломеј. Код куће сам. У Луштици код Новог стоји  црква св. Вартоломеја. Још прије Првог васељенског сабора, 321. године, св. Григорије је крстио краља Јерменије. Почетке хришћанства у овим областима, обликовали су утицаји древних заједница Сирије. То је додатни крупни квалитет цркве Јермена.

Око 16 сати летимо према језеру Ван које је највеће у Турској. Желио бих да видим тамошње надгробне споменике који неодољиво подсјећају на неке наше на Балкану, а нарочито јерменске крсне споменике који хране геометријску орнаментику са представама крста – Христоса у чворишту – попут наших централнобалканских дотеклих из 19. вијека.

11. јул

Синоћ нас је послије непријатног лета до језера Ван дочекала киша са грмљавином. Трешња авиона ипак је представљала најаву промјене времена. Стигли смо у хотел чији је власник г. Мустафа. Ја сам у соби са г. Реџом Шкријељом, човјеком господственим, одмјереним и крајње физички спремним. Синоћ, на вечери, разговарали смо са Мустафом, власником хотела и три туристичке агенције у Турској. Он организује кампове на планини у настојању да подигне стандарде. Доживљавам га као озбиљног професионалца који говори дуго и исцрпно, детаљно обајвештавајући о планини и режиму кретања по њој. Казује и о опасностима, могућим погрешкама, условима боравка у висинским камповима.

Мјесто Дугубајазит није мало. То је варош која јако подјећа на босанске, саграђене у доба социјалистичке изградње у Југославији. Урбанистички неред и изостајање било каквог плана. У његовој близини лежи локалитет који је приказује као остатак Нојеве барке. Мало даље, на неких тринаест километара и граница са Ираном. Синоћ ме је изненадило присуство војних база на путу од Вана до Догубајазита и овдје у самом мјесту.

Овдашњи Курди (говорим о селима на побочјима Арарата) живе у крајњој биједи. Куће дјелују као да су недавно рушене и дјелимично оспособљене за становање. Пространа источна анадолска висораван успиње се до 2200 м над морем, са голим окер и сивим лицима њених брда, а смеђим и црним нијансама вулканских планина. Ови предјели пружају аспект планинске пустиње. И поред тога, њезине физичке структуре, њезино главно физичко својство, није спријечило стварање политичко – културне матице Јермена. Језеро Ван на јерменском јесте земља великодостојника. Све до 11. вијека, језеро Ван је припадало јерменском краљевству.

Током јутра крећемо аутобусом ка селу Ели одакле ћемо се пети ка првом кампу на 3200 м. Око 10. 40 крећемо са водичем Ибрахимом. Он дјелује озбиљно. Има 57 година и малу дјецу. Дан је ведар, а на врху Арарата који нам се указује на сјеверу, дижу се праменови сњежне прашине.

12. јул

Провели смо ноћ у пространим шаторима које је на планинском платоу припремио г. Мустафа и његови радници. Синоћ, по доласку, пели смо се излетнички навише кроз вулканско стијење и посматрали залазак ужареног диска, можда централној представи Урарту културе.

Велики блокови стијена су невјероватно углачани, као да су обрађени машинама. Мало изнад нас се указује пречага која омета поглед према врховима планине. Мало касније, услиједило је невријеме са грмљавином које је потрајало око пола сата.

Јутрос је, ипак, освануло облачно вријеме, али мирно и стабилно. У 8 сати је заказан доручак и затим важна етапа у нашем успону: полазак ка кампу на 2 који лежи на 4200 м. Стаза нас води лијево од Црвеног кањона – трага фисуралне ерупције. Крајње је занимљива чињеница да је први забиљежени успон на врх изведен 1829, а последња значајна епупција 1840. године. Лава и прашина су збрисале стари православни манастир на сјеверној страни Арарата. Црвени кањон, најзнатнија пејединост на читавој јужној страни планине, је врло дубока и у доњим дјеловима широка урвина, испуњена стијењем и великим рупама које дјелују као лонци у пећинама. Зидови су му црвене боје. У њему се свакодневно обрушавају стијене. Једно такво рушење сам сутрадан успио да снимим камером.

Током дана је извршен аклиматизациони успон до кампа 2 на 4200 м. Успон се изводи преко великог сипаришта са усјеченом стазом и поред потока који се прихрањују из сњежаника који висе на боковима Арарата. Из близине кампа се отвара поглед на врло простране дјелове Црвеног кањона који се подиже високо до врхова планине, тачније, право до платоа између врхова. Читава група је досегла камп 2. Водич је и данас био г. Ибрахим који је овдје очигледно поштован човјек. Млађи пратиоци коњских товара у сусрету с њим прилазе и љубе му руку, застају и разговарају. Међу њима има и мале дјеце која изгоне опрему експедиција.

13. јул

Данас изнова успон до кампа 2. Освануло је ведро јутро. Арарат је у измаглици, али сам у свануће успио устати и начинити фотографију врха.

Завршавам паковање пењачког руксака и транспортне вреће коју ће у камп изнијети коњи. Дознао сам да ће водич Ибрахим са нама на врх планине.

10.40

Успон до кампа 2. Магловито, али стабилно вријеме. Само повремено се отвара поглед на врх. Група која је синоћ излазила на врх је имала среће са временом. Било је ведро, али са изузетно јаким вјетром. Наша опрема за пењање је већ изнешена до кампа 2. То је специјална одјећа за високе горе, као и обућа са дерезама за завршну падину гдје се гази по тврдом снијегу. Овдје се недавно десила несрећа са падом младог човјека у Црвени кањон.

12.00

Послије лаганог оброка са чајем, крећемо ка врху у савладавање последње етапе успона на свету планину Јермена. Хода се споро, од главице до главице, све до предврха који је покривен и са сјеверне стране затворен крестом глечера. Под врхом, у вријеме када пролазимо висину Мон Блана, почело је да свиће над Мајком свијета. Сунчев диск, горући избија над Араратом. У овом часу нам вјероватно значи колико и припадницима Урарту културе. На чистини испод предврха, навлачимо дерезе по захтијеву локалног водича. Глечер штрчи и у смјеру Јеревана и овдје под самим главним врхом планине на који избијамо око 10 сати по турском времену. Видимо Мали Арарат и Иран. Дан је потпуно ведар и миран – без вјетра.

15. јул

Јуче смо сишли са врха планине Арарат у камп 2. Након кратког одмора (непун сат) кренули смо наниже до првог кампа. Тамо су наше ствари натоварене на коње и пренешене у село на 2200 м. Стигли смо изнова у хотел г. Мустафе. Он је сада власник хотела и кампова на Арарату. Раније је на планину извео преко 300 група. Веома је предусретљив и исцрпан у објашњавању. Несумњиво, врхунски познавалац Арарата. Могу истаћи да смо на планини, као и у хотелу, имали сасвим одговарајуће оброке који су и обилати. Можете се сами послужити. Квалитет хране код г. Мустафе је одличан. Основа је сир. Понуђено је много врста сира и кајмака. Пажњу ми је привукао тврди сир за који сам предпоставио да је из мијеха, али упадљиво немастан.

16. јул

Одмор у хотелу у Догубајазиту. Мустафа је сваког дана присуствовао вечери водећи разговор, држећи се све вријеме попут каквог дипломате са искуством. У сасвим обичној ситуацији његово држање носи ноту званичности. Изузетно је пристојан и веома послован. Он купује будуће акције. Његов живот јесте Арарат. Овај човјек је стицајем околности током похода који је ипак ограничен на постизање циља – успон на планину, једна од двије главне импресије које носим из овог краја подно Арарата. Шта је друга? Везано са првом. Курди под планином. Њихово село на изузетно оскудном тлу покривеном вулканским стијењем које допире све до равнице и далеко ка језеру Ван. Куће које сам видио у селу Ели у подножју су готово рушевине, једва одржане. Њихов живот и главна потпора је коњ. Он обавља тежак рад успињући се уз планину посуту неописивим количинама вулканских трошина, али, утисак је, да је тај коњ пажен и одржан. Мала дјеца раде на планини водећи товаре у пратњи њихових кангала. Један или два на броју. Курди у камповима су посвећени свом послу и крајње услужни. Њихова послужења у главним камповима су комплетна и понуђена у изобиљу. Пристојни су и предусретљиви, а сасвим ненаметљиви. Гледао сам водича г. Ибрахима чији дан траје 30 сати. Он води на врх стрпљењем монаха, а онда, по повратку, стиже да помогне при утовару и послужењу. Нигдје нисам видио веће физиономијске случности са нашим балканским свијетом као у Курда под Араратом.

У 10. 20, посјета старој Бајазитовој тврђави у стијенама јужно од Догубајазита. Овдје је саграђена џамија. У питању је подножје стијенског комплекса изразито браон боје, а грађевине су саздане од материјала из ове планине. Све што је човјек подигао, у потпуности је уклопљено у пејсаж. Исак пашина палата се налази нешто ниже, истурена ка равници. Но, историјски комплекс Бајазитове тврђаве је без икакавог надзора. Фасада џамије је клесана од прецизно резаних великих блокова, али, тешко девастирана урезивањем имена. На хиљаде. Све је засуто смећем. Испод тврђаве леже приземне куће овдашње сиротиње из којих се сав отпад напросто баца низ падину, али, нешто ниже, ка Исак – паши, види се велики број кошница. Можда њихови станари ипак посједују неку вриједнију економију? Касније, на путу за Ван, видјећу мноштво таквих примјера. Покривене и солидније куће, али без икакавих назнака авлија. Коров расте уз врата и прозоре. Као да овдашњем човјеку није стало у каквом амбијенту станује. Као да му нешто јако велико и важно недостаје, па не хаје за елементарну удобност свагдањег живота?

17. јул

У 7 сати пут за Ван. Ово је земља вулкана. Све је прекривено стијењем које је давно дотекло из дубина Земље. Куће разбацане у нереду, често покривене бусењем. Стада говеда, коза и оваца. Не бих могао рећи да је земља око Арарата ка језеру Ван допадљивог изгледа. Извијесну суморност и једноличност њеном пејсажу дају тамне вулканске стијене и тај аспект тешко да је ублажен присуством поља жутих од спржене траве. Под планином Арарат видио сам гледајући с висине и зелено обојане предјеле, но они су омогућени водама које издају велики сњежаници и глечер на Мајци свијета. Те воде, у зависности од киша, јако често мијењају режим. Овдје, ка граду Ван, једини снажни контраст даје велика водена површина језера. Вјерујам да је живот овдје увијек био врло тежак. Велике равнице Анадолије, жућкасте стијене планинских гребена поред језера, непрегледна мрежа вулканских пречага, ипак даје слику унеколико динамичног рељефа. Урарту култура, па затим културни нанос Јермена надграђени наслијеђем Ислама, граде скалу слућене богате и древне материјалне производње која се данас не очитује јасним хоризонтом. Остаци из дубоких предхришћанских периода као да говоре не само о њеној старости, већ и оригиналности тешко повезивим са познатим и дефинисаним системима (писмо и језик).

Живот стоке под планином Арарат се одвијао у напору да пронађе нешто паше између огромних блокова и бријегова вулканског стијења и у низијама под планином и на њеним боковима засутим вулканским материјалом. Планина је изразито прашњава. Ово је планина са највећим количинама покретног камења. Ријеке камена и воде из сњежаника овдје обављају огромни механички рад браздајући њено лице.

Арарат сам одабрао за успон из једног за мене преважног разлога. Своју Књигу о овци желим започети сусретом са Мајком свијета, светом планином Јермена: Араратом. Њена пастирска култура мора бити дубока као што су дубоки вулкански наноси на њеним боковима.

Мајка свијета? Да ли због утиска њених становника да је породила физичку структуру њима познатог свијета, јер га јесте обликовала у великом и неизрецивом огњу, или зато што је усхранила неко велико, прастаро културно наслијеђе? Може бити и једно и друго. Дохватљиво у овим низијама је свакако оно Урарту културе (ма како оскудно и фрагментовано) положено у стијене, навјештавајући своје планинско поријекло и исходиште њеног наарода. Све, као на Медитерану, води висинама.

18. јул

Аеродром у Истанбулу. Кажу највећи на свијету. Попио сам двије шоље киселог млијека. Ускоро повратак на Балкан у средиште једног европског минивртлога великог интензитета.

Успон на планину.

До 2300 м, падине благог нагиба које, гледане са висине, чувају зелене боје. Изнад прага на коме лежи први камп, позиционирано је велико сипариште са јасно усјеченом серпентинском стазом. Затим се улази у зону падина и главица са мноштвом крупнијег стијења у којима су формирани прагови и ждријела. За три сата може се стићи на други камп од 4200 м. над морем. Овај камп лежи на овећој полици на више спратова над Црвеним кањоном. Што се више крећете навише, то су прагови ужи. Овдје су Курди обезбиједили шаторе са техничком водом из сњежаника. Од овог кампа води стрмија падина до предврха на око 5000 м гдје се уочава брид глечера који се протеже ка пространом платоу који дјелује као ледено поље. Највиши врх се уздиже источније у смјеру Ирана. Уз јужни руб платоа се отвара Црвени кањон, најимпозантнија структура у јужном лицу Арарата. Он је дубок, мјестимично простран, драматично изрован и сеже дубоко испод кампа два. У вријеме свога стварања он је издавао смрт и уништење, а данас подржава живот изручујући велике количине воде својој равници. Успон на предврх тражи доста напора и стрпљења. Пред самим предврхом, постоји мала чистина гдје се навлаче дерезе. Слиједи кретање средином платоа у дужини око 500 м и успон на врх од 5137 м. За успон из висинског кампа потребно је седам до осам сати.