Моје је раме од тапшања пало.
Љекари ми кажу: Убоји тешки.
Издржи соколе! Трпи још мало.
Потегни, повуци сине витешки.

Терет ордења кичму ми савија.
Знамење слављено из борбе наше
Уморна леђа ка земљи повија,
Да јахач може лакше да зајаше.

Мени су шуму обећали на дар,
Да соко може слободно да лети,
А данас ме дрски дезертер шумар
Из шуме гони и глобом пријети.

Чучим под столом мога господара
И чекам мирно да ми мрву баци.
Мисли ми језде у времена стара
Када достојно живјеше јунаци.

Док зобљем мрвице, његов иметак,
Господар ми се смјешка у часу том;
„Ако те несрећно промаши метак
Како те паћениче не уби гром“?

Умрли тихо моји идеали,
Пали у таму као магле прамен.
Е! Бем ти земљу на коју су пали
У којој пјесници шегају камен.

                                 Боро Граховац