АНТИЈЕВАНЂЕЉЕ ПО АНТИХРИСТУ: На проповиједи „нове религије“
-
2017 година од Христовог страдања и васкрсења, свијету се нескривено проповиједа „ново јеванђеља“. Оно апостолско је изгубило рок учинка, бар тако сматрају моћни – ништа нам практично не доноси, ништа што овај свијет може и жели испунити. Зато је и нужна – нова благовијест, ново рођење и ново распеће из којих ће започети сигурнији пут, а звијезда Даница најавити Нову зору. Враћање Исуса у гроб, нема алтернативу!
Тим гласом, у Србији замандаљених народних музеја и ко зна гдје и како усандученог народног и духовног блага, иступа галерија Музеја савремене уметности Војводине у Новом Саду. Ето, из Новог Сада нам долази „нова благовијест“ коју смо нажалост сви неким дијелом већ прихватили.
Прихватили смо је не противећи се логици која исходи из пуног новчаника и празног стомака. Онако како српска мудрост сажима – пушка убија пуна, а лонац празан. Да бисмо отплатили кредите и стипендије, нахранили оца који болује од канцера, у леденом децембру платили стан и гријање – постали смо сљедбеници „нове религије“.
Звучи апокалиптично и параноично?!
У Музеју савремене уметности Војводине изложбом Демијана Хирста „Нова религија“, у јесен прошле године, а у организацији Британског савјета (огранак за западни Балкан), започела је врло чудна „културно-религијска деконструкција“.
Лого ове поставке био је лептир (симбол људске душе; лептир је претходно прободен) и мртвачка лобања, а једна од инсталација и обрнути крст – као да је у подтексту писало – у прободеној лептирици враћа се антитеза Крста (свакако повампирена).
Овогодишњи циклус „нове религије“, финансиран и вођен од већ поменутог Британског савјета, покренуо је наредни исповиједни корак у истом музеју. Приказано је 6 (анти)икона „нове религије“. Нови Сад, препознат као „културнији“ дио Србије, проглашен је за Европску престоницу културе за 2021. годину, а са овом изложбом симболично и престоницом „новог духа“ (чини ми се да је поступак сецесије Војводине започет баш овим). Пада ми на памет и да је прва масонска ложа у Србији, „Пробитас“, окупљена на Петроварадину 1785.
Тај Нови Сад некако баш успјева бити „нови“.
7. маја, на гласовима армаде медијских извјештаја, најсвечаније је отворена поставка (како новинари научено понављају) најзначајнијег британског савременог умјетника. Он је одликован највишим британским признањем за умјетност, а сама краљица уручила му је ту „Тарнерову награду“. Од принца Чарлса 2013. примио је орден Реда британског царства. Свраставају га у личности са највећим утицајем на британску културу, а од прије двије године постао је и ректор Универзитета умјетности у Лондону.
Ко је то „културно сунце“ Британије?
Грејсон Пери рођен је 1960.г. у Челмсфорду, главном граду грофовије Есекс, на истоку Енглеске.
Главне ожиљке на души овог дјетета оставиће отац слабић и мајка блудница. Отац који није бринио о дјечаку напустивши породицу и мајка која се мијењајући љубавнике зауставила поред неког „новинског агента и рвача аматера“.
Очух ће наставити са физичким злостављањем несрећног дјечака.
Како је сам писао, мајка му је била ментално болесна, хистерична и емоционално неуравнотежена, а поочим насилан и груб. Биолошки отац млитава и некарактерна протува.
У том окриљу је рођен највећи умјетник данашњег Британског царства.
Све је то утицало да се дјечак развије у несигурну, рањиву и родно недефинисану патолошку личност. Његова душевна болест била је толико тешка, да је попут дављеника тражио зрно духовне утјехе и смисла.
У двадесетим годинама неповратно је склизнуо у родну недефинисаност. Постаје трансвестит; тајно се облачи у сестрину одјећу, налазећи у женској улози бољи оквир за своју раслабљеност, емотивну пустош и одсуство духовне мужевности.
Мајку је презрео и одбацио; прекинули су све контакте.
Пробија се кроз живот сурово као звијер.
Трансвеститизам постаје његов одбрамбени механизам против неизграђене мужевности, но његова сексуалност зачудо остаје наклоњена женском полу. Као такав он ипак проналази дјевојку и са њом ступа у брак. Данас имају кћерку која је навикла да јој тата носи штикле, сукње и шминку.
И да не настављам са описом ове духовне биједе и болести, завршићу тиме да је 2003. неко оштро и лукаво око пронашло ову „идеалну болест“ за вјесника „нове религије“. Пери ће постати њен први иконописац.
Прву хришћанску икону, насликао је Свети Лука, он је био љекар.
Антикону „нове религије“, насликао је болестан човјек.
Грејсон Пери, британски трансвестити, вајар, графичар и сликар, носилац нових духовних и вриједносних вибрација…иконописац Антијеванђеља по антихристу, данас је широм свијета слављен.
Награду за свој рад примио је од британске краљице у хаљиници, штиклама и са шминком пајаца.
У Нови Сад допремљено је 6 његових таписерија, које су врло пажљиво посложене у низ антијеванђеља и дио су иконостаса „нове религије“.
Ако се прочита Перијева животна прича, јасно ће бити да је на његовим радовима осликана сва та бол одрастања, ужас разорене породице коју је омрзнуо, гријеси и апсурд уз које је дисао и које је наставио живјети.
Извјесно је да је овај човјеки болестан, да се неизљечиво лијечи и да своје ишчашење духа приказује као шарени халуцинативни дизниленд, како би га свако јутро лакше пронио кроз нови дан.
Оно што је мање примјетно, а најважније је – то је да врло моћно закулисје користи баш таквог болесника и његов испразни живот. Он им је најбољи примјер како треба да изгледа појединац „новог свијета и новог духа“.
Огорчена душа без породичног насљеђа, усамљена као вашарски пас и презрена као лепра. Њена једина утјеха остављена је у професионалном и статусном билдању Ега, бескрупулозној јурњави за бљештавилом људске славе и стимулисању страсних нагона кроз гријех и хедонизам.
Таква олупина од човјека завршава свој живот у болници, затвору и паклу. Живот по тој антиикони најсигурнија је мрежа за људске душе.
Зато је Грејсон Пери одличан умјетник модерног свијета.
И ево га данас под свим рефлекторима, пред свим објективима камера и фоторепортера. Клањају му се краљица, банкари, министри, умјетници, свјетина.
Његовом „благовјешћу“ започиње слављење културе у Новом Саду. Слављење неког новог лица.
Можда би заиста ово звучало као анализа апокалипсе једног параноика, да докази живота по тој антиикона нису свуда око нас.
Српски породични дух је озбиљно угрожен, званично сваки пети брак се разведи. Србија је прва у Европи по абортусима. Вијести да је отац силовао кћерку, убио жену и дјецу, пуцао у старога оца због новца…више нису изненађење.
Наркоманија, проституција и кладионице присутни су и у најзабаченијим дијеловима земље.
Олош-елита коју чине криминалаци и криминалци-политиканти, препродаваца народне имовине, елитне проститутке и сви они улизници који зарад личне окористи служе свакој власт, сматрају се успјешним.
Распродаје се обрадива земља, извори чисте воде, рудници и шуме, енергетски и теле-комуникациони системи и сервиси.
Лажне квалификације и дипломе опште су присутне.
Уџбеници „сексуалног образовања“ се системски уводе због еротизације дјеце.
Званична православна црква, заражена свим гријесима, на крају и јересима, безотпорно се приклања новом духу и оставља народ на цједилу.
Ко има очи нек види, ко има уши нек чује.
Изложбу су отворили амбасадор Велике Британије у Србији, представник Владе Војводине и управник Музеја савремене уметности Војводине.
Јавне личности и глумци ангажовани су на популаризацији поставке, тако да они посјетиоце воде кроз изложбу, а све то се преноси посредством друштвених мрежа.
Поставка траје до 20. маја, улаз је слободан.
http://www.msuv.org/program/2017-03-15-grejson-peri.php
* свака слика је означена бројем и врло је важно пратити тај низ. Уз сваку слику је тумачење – подтекст скривен званичним, безначајним анализама.
Јако занимљива тумачења ових како већ рекосте антиикона и занима ме чије су тачно то тучно тумачења?
Текст је ауторски.
Што би се ми бавили овим човеком и његовом „уметношћу“ кад је очигледно да њему треба друга врста стручне анализе? Иначе има једна изрека која каже кад Бог хоће да казни човека прво му узме памет. Не знам зашто сваким даном наилазим на све више примера који ме на њу асоцирају. Ако се и ми не будемо држали Христа и Истине и ми можемо ускоро постати овакви „уметници“.
Да је Андреј Фајгељ био на месту директора К.Ц. Новог Сада, ова излижба се не би десила.