• У организацији Савеза Срба из региона и удружења „Душа Буковице“, у суботу, 1. децембра 2024. године, у пуној свечаној сали општине Нови Београд, одржана је академија поводом 320 година од Буковачке буне, у народу прозване Буна попа Петра Јагодића Куриџе.

У име организатора Савеза Срба из региона присутне је поздравио народни посланик Миодраг Линта. Он је истакао да је свештеник Петар Јагодић Куриџа један од истинских хероја, али и мученика српске Далмације.

Миодраг Линта: Мајка Србија би требала због очувања културног насљеђа да оснује Музеј Срба из региона

– Био је симбол српског народа у борби за слободу, опстанак, правду и очување православне вјере. Као такав послужио је и као инспирација каснијим генерацијама Срба да упркос притисцима, пријетњама, угњетавању од стране моћних сила у већини очувају свој национални идентитет – рекао је Линта.

Он је додао да су крајишки Срби имали тешку историју кроз коју су доживјели незапамћен геноцид у Другом свјетском рату, а потом и незапамћено етничко чишћење на крају 20. вијека, док данас свједочимо како од стране Хрватске и ФБиХ траје процес присвајања и отимања њиховог српског културног насљеђа.

– Крајишки Срби немају своје институције и не могу на адекватан начин да одговоре том процесу. Због тога сам и раније, а и сада, молио и молим нашу мајку Србију, да се оснује посебна државна институција – Музеј Срба из региона, који би имао више културних центара, а међу њима и онај посвећен Србима из Крајине. У њему би требало да раде стручни људи који би посвећено радили на очувању српске културне баштине која свједочи на вишевјековно трајање и постојање српског народа на тим просторима – закључио је Линта.

Милан Гулић: Буковачка буна била је социјалног, а не националног карактера

Историчар др Милан Гулић, и сам рођени Далматинац, истакао је да присуство српског народа у Далмацији траје колико и живот Срба на Балканском полуострву, те иако је тај простор кроз различите периоде припадао Угарском краљевству, Османском, па Француском царству, Хабзбуршкој монархији, утисак је да је најдубљи траг у колективном сјећању нашег народа оставила власт Млетачке републике којој је главно обиљежје власти над Србима била вјерска нетолеранција, високи порези и суровост казни којом се гушила свака помисао на побуну.

– У Кандијском и Морејском рату крунила се османска, а ширила млетачка власт у Далмацији. Млечани су обилато користили Србе као војнике који су ширили њен посјед на источној обали Јадранског мора. Срби су добијали земљу, шуме, пашњаке, а од њих се очекивало да ратују за државу. Док је рат трајао питање власништва над земљом није се постављало, свако је био господар са онолико земље колико је уграбио и није се пуно размишљало шта ће бити када рат заврши. Око 1690. године – премда рат у цијелости није био готов, уведено је убирање десетине, тј. пореза познатог као „децима“. Тај намет је брзо прерастао у десетину од свих производа – жита, маслина, вина, сјена и млинских ујмова, која се сакупљала у новцу, а његово убирање држава је издавала у закуп почетком сваке године по млетачком рачунању – дакле 1. марта. Управо је суров однос закупаца, њихово често паушално одређивање висине пореза учинио да овај намет претвори у тежак терет за буковачког сељака.

Међутим, по Гулићевим ријечима до Буковачке буне није дошло због редовних намета, већ због тога што су Млечани у два наврата османским властима платиле велико обештећење за то што су њени поданици напасали стоку на турском земљишту, а тај терет је сваљен на плећа Буковчана – дојучерашњих ратника.

– У јануару 1704. године ради надокнаде 300 цекина који су исплаћени Турцима, од Срба је отета стока. Незадовољни Срби из Жегара, предвођени Илијом Нанићем, отишли су у Обровац, повратили своју стоку и ослободили два утамничена сународника. Убрзо након тога, за Богојављање код Петрове цркве у Биовичином Селу одржан је народни збор, који је означио почетак Буковачке буне, тј. Куриџине буне, с обзиром да јој се на челу нашао поп Петар Јагодић Куриџа. Осим Куриџе и Наића, на челу буне су били: Матија Жабетић из Биограда, Матија Миљанић из Крушева, Томо Королија из Ивошеваца, Радован Корда из Ђеврсака, Новак Вујанић из Ервеника и др. На збору је затражено да се Срби ослободе плаћања надокнаде османским властима, да им се врати стока отета у то име, да се децима не наплаћује у новцу, већ у натури, као и да се не скупља на лицу мјеста, већ на тачно одређеним локацијама. Упућен је позив главарима у книнском, дрнишком, шибенском и скрадинском крају, али узалуд. Вође буне су се повезале са хабзбуршким властима у Лици, а на оне који их нису подржали устремили су се прилично сурово – палили су им имања и пљачкали куће.

Гулић је подсјетио да Млетачка република, осим граничних посада у Сјеверној Далмацији није располагала значајнијим војним снагама, па је побуна суспендовала млетачку власт на широком простору Буковице и Равних Котара, а генерални провидур – носилац млетачке власти у Далмацији, склонио се у Сплит. Колика је била устаничка снага видјело се када је око 7.000 Морлака стигло пред Задар – до Црног и преко својих предводника представницима млетачких власти изнијело своје захтјеве. Уколико не буду испуњени, запријетили су, иселиће се одатле.

– Млетачким властима није пало ни на крај памети да испуне захтјеве, већ су побуну полако ломили, наговарајући једног по једног главара да од ње одустане. Народним захтјевима, које су сами формулисали, остали су вјерни само Петар Јагодић, Илија Нанић и Матија Жабетић, који су, пошто је побуна усахла до љета и пољских радова, прешли у Лику. Пошто се нису одазвали позиву да се врате на млетачку територију, њихове главе су уцијењене они осуђени на смрт, а њихова имовина је требало да буде опљачкана и спаљена. Ипак, под нејасним околностима, Куриџа се вратио у Далмацију, гдје је ухапшен, а затим му је и суђено. Осуђен је на 40 година тешке тамнице и затворен у Венецији – у затворима чувеним по суровости, чак и за оно вријеме.

Гулић је истакао да је Петар Јагодић Куриџа изашао послије 40 године – слијеп, са оштећеним слухом и једва покретан. Практично је Куриџа једини платио цех за буну која није постигла ништа у погледу истакнутих захтјева. Напротив, учинила је да млетачке власти српско становништво као невјерно, а још и православно гледа са подозрењем. Суровост према вођи побуне требало је да послужи и као примјер за све оне који би помислили да угрозе власт дужда у Далмацији.

– Када се осврнемо на Буковачку буну 320 година касније и злосрећног Куриџу 275 година након његове смрти, нема никакве дилеме да се радило о буни изразито социјалног, а не националног карактера. Исто тако, нема никакве дилеме да је српско становништво превладало међу побуњеницима, због чега је она са временом добила националну идентификацију и постала симбол. Још више симбол је постао поп Петар Јагодић Куриџа у чијем се страдању преломила судбина српског народа у Далмацији – израбљиваног, пљачканог, притисканог, покрштаваног и однарођаваног. Од различитих господара и у различитим временима – закључио је Гулић.

Ковиљка Зелић: Бошко Десница сачувао Куриџу у литератури

Професорка српске књижевности Ковиљка Зелић, која је и сама писала о попу Куриџи у својој књизи „Током Зрмање“, говорила је о рефлексијама на његов лик у српској књижевности.

– Од његове смрти прошло је скоро три вијека, а његово епско страдање остало је по страни и готово заборављено. Захваљујући Бошку Десници и „Магазину Сјеверне Далмације“, који је уређивао његов синовац, чувени писац Владан Десница, поп Куриџа је овјерен, потврђен и записан у публицистици и у историографији.

Зелићева је рекла да је након тога прошло више деценија, кад га је, подстакнут љубави према завичају, писац Мирко Жежељ, поријеклом из Буковице описао у роману „Мост уздисаја“.

– Сви остали литерарни текстови, па и они у књижевним часописима, настали су на трагу записа Бошка Деснице и Мирка Жежеља.

Зелићева је истакла да је Петар Јагодић Куриџа био поп ратник, али није имао ту срећу, као ни многи значајни хероји да буде запамћен у гусларској епици као Стојан Јанковић који је најопјеванији српски јунак и ускок свог времена.

– Морам напоменути да је Жежељев роман „Мост уздисаја“ прештампан у Београду поводом 300 годишњице Буковачке буне, захваљујући ангажовању СКД Зора и Удружењу Срба из Хрватске и са новим предговором нашег чувеног Миле Медића.

Зелићева је рекла да свако страдалништво активира „трауматско виђење или гледање сопствене историје” и покреће нове ствараоце. Међу њима је и збирка пјесника Марка Ковачевића која са насловом „Пут Морлака“ јасно сугерише на повијест Буковице и Срба сјеверне Далмације, а значајан је и роман Слободана Амановића једноставног имена „Куриџе“.

– Пјесникиња Милена Мркела једну причу посвећује јединој Куриџиној директној потомкињи, под насловом „Магдалена“ приказујући је пред посљедње виђење са остарјелим и готовом ослијепјелим оцем у Задру где је Куриџа и скончао. Нажалост за Куриџин гроб се не зна и вјероватно је и то разлог зашто је траг о њему нестајао – рекла је Зелићева.

Она се осврнула и на претка из свог племена архимандрита Герасима Зелића који је био значајан писац и путописац свог времена, а у свом дјелу „Житије…” је само узред поменуо Куриџу.

– Плашећи се за сопствени живот, јер је рјешавао нека вјерска и лична питања у Венецији, он је у свом роману тек успут поменуо зебњу да не остане „у тамницама као и прото Куриџа и многи што су ту страдали“. Знајући за далматинску пословицу из тог времена која је гласила „ко дође у инквизиторове руке крив, не излази жив, а ко дође прав, не излази здрав“, лако је закључити суштину. Наравно, и Герасим је био кажњен у последњим годинама свог живота, али срећом његов гроб је обиљежен. И Куриџа и Герасим су одрасли поред Зрмање и обојица су добили прво црквено звање у манастиру Крупи, али ипак нису добили једнаку славу ни у црквеној, ни у световној историји. Сигурно да за то постоје разлози које ће можда неко други временом наћи одговор – закључила је Ковиљка Зелић.

Милорад Кураица: Куриџу треба прогласити светим

Родом из Плавног, данас житељ Суботице Милорад С. Кураица је овог љета, уз помоћ Куриџиних потомака, израдио и поставио спомен плочу на родну кућу попа Куриџе у Билишанима. У свом обраћању је навео да је прије неколико година заједно са правником Шпиром Лазиницом саставио писмо које је упућено епархији далматинској у времену кад је њом столовао владика Фотије.

– Предложио сам да се свештеник Петар Јагодић Куриџа прогласи светим, али до данас никакав одговор није стигао.

Кураица је организаторима дао пет приједлога. Прво, да се Синоду СПЦ упути молба да се великомученик свештеник Петар Јагодић Куриџа канонизује и уврсти Календар светих. Друго, да му се ураде више биста по калупу – гипсаном одливку Николе Кошевића, треће да добије назив улица у више градова Србије, четврто да се упути молба породици Куриџа за обнову и уређење његове родне куће и пето да се од наредне године сваког 9. априла (датум Куриџиног упокојења) у Билишанима организајује манифестација „ Куриџи у спомен“ која би имала прикладан научни програм.

Никола Куриџа: Радимо на обнови Куриџиног огњишта

На академији је говорио Никола Куриџа који је био покретач идеје да потомци буду окупљени и организовани кроз удружење „Поп Петар Јагодић Куриџа“.

– Удружење је љетос основано у Апатину након промоције књиге Ђорђа Куриџе „Мањача подно Велебита“ у којој је аутор непобитно доказао себи, а и свима нама, да су се и његови преци са Мањаче доселили из Билишана и да смо сви исти род. Управо због њега и Куриџа који живе у Станишићу и Сомбору одлучили смо да сједиште удружења буде у Апатину. Циљ удружења је да се уз помоћ историчара, историчара умјетности, књижевника и свих појединаца који то буду хтјели ради на очувању лика и дјела попа Куриџе. Све желимо да финансирамо сами и немамо намјеру тражимо средства ни од Србије ни од Хрватске. Такође, све што будемо радили на обнови куће попа Куриџе, а то значи и нашег огњишта, биће урађено транспарентно и у складу са законским прописима.

Ђорђо и Никола Куриџа

Окупљене је поздравио и Ђорђо Куриџа, који је написао пет књига инспирисаних завичајем, а за ову прилику је казивао стихове посвећене Буковици.

Наташа Мандић Булатовић: Црква из које је започела Буковичка буна стара пет вијекова

Наташа Мандић Булатовић, докторанд Филолошког факултета у Београду, која ради на изради докторске тезе под називом „Библиотеке и архиви цркава и манастира Епархије далматинске се у име удружења „Душа Буковице“ захвалила свим учесницима програма, посебно Миодрагу Линти који је иницирао одржавање овог скупа. Она је окупљене позвала да погледају изложбу „Православље у Буковици – сликом и ријечју“ коју је урадила у коауторству са Србољубом Опачићем.

– Нас двоје смо радили изложбу поводом великог јубилеја 500 година цркве у Биовичином селу. Трудили смо се да одговоримо на тему, и дамо историјски приказ од досељавања Срба у Далмацију, наведемо имена првих села у којима су живјели, њихових првих кнезова и прикажемо флору и фауну, као и традицију и обичаје далматинских Срба. Други дио изложбе односи се на конкретне податке везане за саму цркву Светог Петра и Павла одакле је и започела Куриџина буна.

Програм зачинио хор „Орлић“ из Батајнице

Публика је током академије могла да на снимку чује глумца Јована Максића који је читао „Куриџин говор“.

Ријеч је о дијелу текста из књиге „Током Зрмање“ ауторке Ковиљке Зелић. Такође на видео бину су приказане фотографије које је организаторима уступио Драган Парађина из Станишића, а на којима је илустрован изглед главаша, виђенијих људи и ускока у Буковици и Равним Котарима у вријеме Буковачке буне, као и оружје из тог времена.

Сликар и писац Слободан Амановић из Врбника код Книна је специјално за ову прилику дописао стихове на своју пјесму о Куриџи, па се тако о овом јунаку могла по први пут чути и гусларска пјесма у изведби Огњена Андрића.

Своје стихове о Морлацима казивао је пјесник Марко Ковачевић.

Стихове Наташе Мандић Булатовић говорила је Сњежана Корлат.

Посебан тон програму дали су чланови црквено-дјечјег и омладински хор „Орлић“ који већ 15 година функционише при храму Рођења Пресвете Богородице у Батајници.

У овом храму служи протојереј Јевто Павловић, који је своју свештеничку службу започео у Кистању код Книна, а хор данас води његова ћерка Милица Ајковић, која је рођена непосредно уочи злочиначке акције Олуја.

Хор окупља четрдесетак чланова, углавном је ријеч о дјеци и омладини из парохије. За ову прилику осим молитве „Оче Наш“ публика је уживала слуђајући пјесме „Света Крајина“ и „Мала кућа“ уз гитару Марине Жутомарковић, заштитног лица овог хора.

Програм је, на себи својствен начин, водила надахнута Драгана Бокун, новинарка Српског кола.

текст и фотографије: Трифко Ћоровић