Прошле године на Велику Госпојину навршило се 150 година од сабора у невесињском Биограду на коме је донесена одлука о дизању устанка у Херцеговини.
О значају Невесињске пушке своју ријеч рећи ће историчари, док писци и пјесници имају слободу да на свој начин обраде ову тему.
Портал Слободна Херцеговина има велику част да поводом овог значајног јубилеја објави серијал текстова из пера нашег гласовитог писца Бора Граховца.
Ријеч је о одломцима из ауторовог романа „Лукавачки кланац“ који су преточени у шеснаест кратких прича. Граховцу је за роман „Лукавачки кланац“ 2014. године додијељена „Златна сова“, једна од најзначајнијих књижевних награда која се додјељује у Републици Српској.
Док су обојица паша и други виђенији Турци у Мостару вијећали шта да раде и коме да вјерују, вратио се Симун из Црне Горе и окупљеним главарима, пред кућом Која Гутића у Враникућама, приповиједао.
– Књаз нам поручује да се стрпимо до прољећа. Вели овако: „Морам ви рећи да још није дошло вријеме од устанка, и да ви никакве помоћи овога пута не могу дати“.
– Шта не може?! Био весео! Ускочи неко у ријеч.
– Стани! Пушти чоека нек прича! Прекидоше га други.
– Полако. Све ћу ви испричат.
Рукавом кошуље Симун обриса бркове и наге воде из дрвеног жбана. Осушила му се уста од преше и брзог хода па не може да загаси жеђ.
– Оћеш ли мало млаћенице?! Завика једна од жена која је, притајена иза кућних врата, слушала шта им је књаз поручио.
– Какве млаћенице?! Млатили те по мозгу! Загалами Анто. У кућу! Шта ту прислушкујеш! Ако те млатнем овом штапином, биће ти у мозгу млаћеница!
Жена, која ће са осталим невољним другама морати да поднесе сав терет устанка и на којој ће остати дјеца и имање, утече у кућу, а Симун настави причу.
– Ја мним да сте чули, вели књаз, каква се несрећа ту скоро десила у Подгорицу. Моји Црногорци, ћели би да се крваво свете Турцима, ма залуду; ја сад не могу друго но да чекам бољег времена. Двије и по цијеле године треба причекати, докле дође вријеме за устанак, докле се Русија спреми да објави рат Турској.
– Ааа! Ууу! Двије и по године!? Зачуђени и изненађени повикаше главари.
– Млого брате Бога ми! Замишљен додаде Михајло.
– Е, тако ви је браћо поручио Господар. На крају вели: „Врћите се дома и живите с Турцима како знате“.
– А шта му ти рече? Поново постави питање зоводоски кнез.
– Онда му ја љут и незадовољан рекох: Немамо се куд са такијем гласом вртат, нити ми моремо чекати толико вријеме. Ко ће зауздати зулумћаре да не чине зло сиротињи којој је душа у подгрлац дошла. Она гледа у те и тражи помоћ, па ако јој ти нећеш помоћи, а да ко ће други. Невесиње је мало да одоли Турцима, али оно неће остати усамљено, но ће се дићи сва Ерцеговина која је под Турцима. А Ерцеговци могу доста јада Турцима задати. Ако ли нам баш нећете, јали не можете помоћи, а ви нам продајте иљаду пушака и иљаду сандука вишека. Пара немамо да ви платимо готовином, али имамо живога мала; даћемо ви иљаду невесињскије плугова, у свакоме по шес волова.
Илустрација креирана уз помоћ OpenAI DALL·E вештачке интелигенције
– Добро си му реко. Ко да си мене пито. Ускочи му у ријеч млади Јово Вржо из Биограда.
– Станите људи! Не ускачите чоеку у ријеч! Оштро запријети кнез Михајло.
– Шта вели на то? Замишљен упита лукавачки кнез Илија.
– Вели, стрпите се до Ђурђева дне а тада ћу ви дати пушке и џебану, ка сам ви прије река. Робље и стоку примићу у границу, а ви се кољите с Турцима како можете, докле и ја будем мога да ви дам бољу помоћ.
– Није мало шес иљада волова. Умијеша се стари Кешељ, некадашњи Дукичин најамник. Види књаз да ће се омрсити, па одма промијенио мишљење.
– Дај, бога ти, не кешељај! Боље је да их дамо за пушке него да нам их Турци оћерају, оштро га прекори Кико Стевановић.
– Знам ја, Кико, куд књаз наводи воду. Што нам није обећо пушке прије него му је Симун обећо волове? А! Реци ми то! У старости, као ни и у младости, Кешеља није напуштала бујна машта која га је нагонила да о свакој радњи доноси свој суд.
– Маните се људи ћорава посла. Ситуација је озбиљна и нема мјеста ни за какву сумњу у књаза ни у његове искрене намјере. Не може ни он. Ни он пушке не добија џаба. И он их некоме дебело плаћа. Прекиде Симун ову малу препирку.
– Нека ђаво носи волове. Само да се можемо из овога искобељат, озбиљан додаде Илија. Срете ли иђе Тома и Тривка? Упита Симуна за трећу депутацију коју су упутили по избијању Јовановог устанка.
– Среток на Граову. Запалисмо по лулу дувана и они ми испричаше шта се ође тревило. Дабогда да ишта учине и да књаз промијени мишљење. Не море. И он је у великом злу.
– Промијениће. Промијениће. Чим чује буку ерцеговачкије волова и блеку коза и оваца. Другу ће он пјесму пјеват. Запамтите што вам неуки Кешељ каже.
На Кешељеве ријечи нико не обрати пажњу, већ замишљени и невесели наставише даље вијећање. Нијесу знали какав ће успјех Никола Дукичић постићи са њиховом жалбом у Мостару, нити шта ће Томо и Тривко учинити на Цетињу. Са Зоводољанима и Дрежњанима појачавали су страже и утврђивали шанчеве дуж ријеке Заломке. Слали повјерљиве момке до Оџака, да се попричају са Бећир-бегом Љубовићем, не би ли што дознали о намјери Турака. Из Мостара није било никаквог одговора, а с Цетиња му се нијесу надали.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
