Према договору издавача и приређивача књиге, за читаоце братских сајтова „Ћирилица“ (www.cirilica-begrad.rs ), „Слободна Херцеговина“ (www.slobodnahercegovina.com ) и „Саборник србско руски“ (www.sabornik.rs ), публикујемо предговор књиге приређивача и преводиоца Ранка Гојквића и пре њеног изласка из штампе.

Суворов – непобедиви Христов војник

Идеју да приредим књигу о Суворову добио сам од једног српског монаха још пре неколико година. Међутим, до озбиљнијег рада на књизи дошло је тек после подршке коју сам добио од свог руског пријатеља и брата, публицисте Павела Тихомирова, тако да он није тек тако уписан као коаутор-приређивач књиге. Заједнички смо осмислили концепт књиге и одмах смо се сложили око наслова који изражава суштину садржаја – приказ Суворова у оном светлу које га највише карактерише – као НЕПОБЕДИВОГ ХРИСТОВОГ ВОЈНИКА.

Човек који је подробно упознат са страдалничком историјом Цара Николаја II, у још већој мери схвата и поштује величину Александра Суворова. Човек који је имао АПСОЛУТНО поверење, до граница обожавања, комплетног руског војинства, исказивао је апсолутну верност Цару (царевима – пошто је служио верно како Јекатерини II тако и Павлу I – Р.Г.) упркос немилости са њихове стране у коју је упадао (пре свега Павла I). Верност великог војсковође Помазанику Божијем произилазила је из његове истинске оцрковљености, из његовог истинског христоцентричног менталитета, који је тако недостајао већ обезбоженим, дехристијанизованим руским генералима у марту 1917. године. Суворов је дубоко схватао антихришћанску суштину безбожне Француске револуције и Наполеона као претече антихриста, па је његово војинство доживљавао на једино исправан начин – као армију антихриста. Био је апсолутно свестан лажности „хумане“ масонске пароле о „слободи, једнакости, братству“ Француске револуције и на више места у овој књизи то је и истакнуто у записаним речима самог војсковође.

Морам рећи да није било нимало једноставно из обиља литературе о великом војсковођи, од романа до историјских књига и великог броја публикација које се данас могу наћи на руском интернет пространству, склопити једну компактну целину. Из тог обиља материјала трудили смо се да, без класичног сувопарног биографског приступа, српском читаоцу пружимо слику живота и дела великог руског војсковође. Понављам, са акцентом на његову религиозност, што је истакнуто и у наслову књиге. У различитим текстовима неке епизоде из живота Суворова се понављају код различитих аутора, нисмо их избацивали јер би сваки текст тиме губио своју аутентичност, а ради се о квалитетним текстовима, никако о понављању материјала које је потпуно епизодно.

После овог кратког предговора следи текст брата Павела у коме је акценат стављен на доживљај Суворова у руском друштву у време безбожног комунизма. Потом следи текст руског књижевника, члана Удружења књижевника Русије Виктора Саулкина који представља својеврсну „кандидатуру“ за канонизацију Суворова. Изузетно упечатљив текст, писан надахнутом руком талентованог верујућег руског писца, доброг познаваоца живота и дела Александра Васиљевича Суворова. Следи преглед текстова о Суворову из Фонда „Председничке библиотеке“ пренет са портала „Руска Народна Линија“. Електронска верзија „Председничке библиотеке“ омогућава увид у многа значајна дела која више од једног века нису поново издавана, тако да је данас знатно олакшано изучавање живота и дела Суворова. Текст Вјачеслава Летуновског показује нам колико је бесмртно дело Суворова и данас актуелно, не само у војној науци, него и у савременој економији. Интересантно је да сам већ увелико радио на књизи о Суворову када сам у јануару 2019. године у далеком Сибиру упознао Вјачеслава, а потом и прочитао његову књигу „Менаџмент по Суворову“ из које је преведен предговор аутора. Поглавље „Анегдоте о Суворову“ чине 122 причице, кратке историје, цртице из живота Суворова, које употпуњују већ створену слику о великом сину Русије. У завршном делу књиге следи прво кратак текст о приватном животу Сувурова изван војног попришта, потом текст Арсенија Замостјанова поводом избора Суворова као симбола победе у руској историји, пошто је убедљиво победио на сверуском конкурсу „Име победе“. Као логичан наставак ове теме следи текст „Велике победе Александра Суворова“ који садржи кратке записе о десет најзначајнијих победа „непобедивог Христовог војника“. Књигу завршавамо текстовима двојице руских свештенослужитеља, протојереја Михаила Носка и свештеника, а потом монаха Јова Гумерова, којима се, ако можемо тако рећи, заокружује прича о кандидовању за канонизацију Алесандра Васиљевича Суворова као светог војника.

Једна од компоненти сваке канонизације представља и народно поштовање и у руском верујућем народу Суворов се заиста доживљава као свети војник. Ова књига показује да за то свакако има основа и приређивачи књиге доживљавају Суворова као светог НЕПОБЕДИВОГ ХРИСТОВОГ ВОЈНИКА, што је истакнуто и самим насловом књиге…

Ранко Гојковић / Саборник.рс