СЈЕЋАЊЕ НА 12. АПРИЛ: Гробови руских добровољаца и данас су на првој линији одбране Републике Српске
-
Данас се у Републици Српској са најискренијом захвалношћу, са молитвеним трепетом, сјећамо руских добровољаца који су памтећи дјела својих светих отаца кренули у помоћ српском народу, ратом захваћеном у Херцеговини и Босни.
И када је цио свијет заклањао поглед од страхотног српског страдања, чак одобравајући злочиначко НАТО-бомбардовање уранијумским ракетама, само су православни Руси стизали и помагали у завјетном подизању Републике Српске као посљедње одбране средњовијековне босанско-херцеговачке српске баштине.
12. април је установљен као Дан сјећања на руске добровољце у Отаџбинском рату 1992 -1995, а памтећи 12. април 1993. године када је започела битка за ослобођење Вишеграда. Тада су погинула тројица руских добровољаца, а више њих је рањено.
Ранама су подлегли Владимир Сафонов, Дмитриј Попов, а са њима и најмлађи руски бранилац Републике Српске – Константин Богословски, који је и васцијели симбол страдања руских добровољаца за Републику Српску.
Тачан број руских добровољаца у редовима Војске Републике Српске није извјестан. Помиње се сума од 500 до 700 војника. Нема ни тачног броја погинулих.
Главни помен погинулим руским војницима и данас је одржан у Вишеграду поред споменика на коме је уписано 37 руских имена. Поред гроба Константина Богословског и његове браће. Република Српска се дјелимично одужила овој немјерљивој жртви и тиме што је 12. април уврстила у званични календар Одбора за његовање традиција ослободилачких ратова при Владе РС.
Иначе, Република Српска је једина земља у свијету која изван Руске Федерације званично слави и моли се за православног руског војника, ослободитеља.
На исти дан, 12. априла 2017. године изнад Вишеграда, на брду Стари град, у захвалност на руско братољубље подигнут је руски-спомен крст висине 5,5 метара, а као најљепши симбол жртве за ближњега.
Спомен-крст је изграђен као поклон Удружења ветерана „12. април” из Косовске Митровице.
Међу руским добровољица на ратишту Републике Српске био је и један руски монах. Замонашио се на Валааму, руској Светој Гори. Прекрасним Божијим промислом стигао је из царског Петрограда, а одакле је Србима указана најузвишенија братска љубав од светог цара Николаја Другог Романова.
Кренувши на Свету Гору Атонску као иконописац, прстом вишег смисла у Београду се сусрео са руским добровољцима који су полазили према Републици Српској. Његово православно срце скренуло га је са пута ка Атону према Републици Српској, тада огњеном зиду на коме се бранила цијела православна цивилизација. Погинуо је у једној од ратних операција. Његово тијело су заробили муслимански војници. Послије размјене погинулих сахрањен је на православном гробљу у Доњим Миљевићима код Сарајева. Био је то руски монах и бранич Републике Српске, Роман Серафимовић Малишев.
На истом гробљу сахрањени су и други руски добровољци; укупно њих осамнаест.
Сергеј Иванов из Петрограда, Олег Бондарец из Кијева, официр Јуриј Петраш из Белорусије, уралски козак Виктор Десјатов из Јекатеринбурга (погинуо спасавајући српску дјевојку), заставник морнаричке пјешадије Анатолиј Остапенко из Перма, Александар Шкрабов из Набережних Челнова, официр Валериј Биков из Петрограда, Валериј Гавриљин, хирург Сергеј Батаљин (погинуо извлачећи рањенике из минског поља; четворицу је спасио). Александар и Јелена Сиљвестрови (супружници, обоје погинули од истог рафала), Петар Малишев из Москве, Вадим Пигарјов, Борис Науменко, Алексеј Томиљин, Сергеј Мирончук из Одесе, Александар Јурјевич Бочкарев из Вороњежа.
Послије Дејтонског споразума граница Републике Српске највише се мијењала на штету Срба око Сарајева.
Прошла је тачно поред гробља у Доњим Миљевићима. Гробови руских добровољаца остали су у Републици Српској. И у земљи су на првој линији.
Шта ми Срби из Републике Српске можемо учинити, а да се достојанствено одужујемо овој љубави?!
Само оно што нам је заповједио Свети Петар Цетињски – љубити православни руски народ као душу своју, припадати православној Русији као десници мајке своје!
Волимо и љубимо Свету Русију и велики руски народ као што је и он непостидно љубио нас и умирао са нама, и кад су нас сви презрели, и кад су нас сви каменовали.
ГОРАН ЛУЧИЋ