Као да је злокобна судбина гонила у пропаст људи, који су били око пријашњег „Срђа“. Пјесник Урош Тројановић не преживи дуго „Бокешку ноћ“. Уредник Фабрис умрије мало мјесеца прије но што ће престати стари „Срђ“. Управник српске штампарије Антоније Пасарић преживи га за кратко. Први главни сарадник „Срђа“ проф. Луко Зоре, тек је мало недјеља прије, ту скоро, положен у хладни гроб. Сада нам смрт оте и др Јера Пуљези, који је као тамничарски лијечник, лијечио ухапшенике Фабриса, Тројановића и Пасарића, а био дугогодишњи лијечник Фабриса и Зоре.
Др Јеро је ненадно и нагло, иза кратке болести, умро у Бечу у суботу 12. јануара о. г. остављајући за собом расцвијељене старицу мајку, своју удову, јединицу кћерку, брата Антонија, српског посланика на Далматинском сабору и предсједника одбора Српске странке у Далмацији, и осталу својту.
У петак у јутро, 18. и. мј. Стигоше мртвачки останци покојникови у градски пристан Дубровник. Велико мноштво грађана из сваког сталежа, који су да сви за живота поштовали и љубили, ступали су за лијесом. У цркви Мале Браће било му је опијело и мртвачка миса. Сви се дућани својевољно затворише у знак жалости. Тужна поворка отправи мртвачке останке покојникове до опћинског гробља на Бонинову, гдје су положени у гроб. Прије су се од покојника опростили ганутљивим говорима: др Франо Тросић у име лијечника, Кристо П. Доминиковић у име пријатеља и начелник Лујо Милић у име опћине Слано. Од мноштва свијета, које је слушало ове дирљиве говоре, био је вели број људи који су проплакали.
Лака била црна земља др Јеру Пуљези!
„Срђ“, год. VI, бр. 2, Дубровник, 31. јануар 1907, стр. 86-89
Др Јеро Пуљези родио се 30. децембра 1862. год. у Тријесту, гдје је отац као поморски капетан био у Лојдовој служби, па након мало мјесеца умировљењем очевим дође у Дубровник. Он је од врло старе и часне породице. Обитељска је предаја да су им прадједови дошли из Босне и да су се звали Војновићи, те се населише у Затон код Дубровника. Ту су трговали и стекли имање и земаља. Пук их је послије прозвао Пуљезима – Pugliesi, јер су својим трговањем подржавали везе з Пуљи у Италији. Један пређа Јеров и Антонијев, Никола Пуљези, који у младости одвоји учењем и врлинама, постаде у XVIII вијеку католичким бискупом у Бугарској, гдје да Турци бјеху уапсили; а пустише га слободна, само да им плати 200 златних дуката. Затим га именоваше надбискупом у Дубровнику, гдје остаде неколико година; ово приповједа сам Фарлати. По усменој предаји побјеже с противности Исусоваца у Цариград, гдје му дадоше да управља католичкијем викаријатом, те послије ту и умрије. Укопан је у цркви Св. Марије у Галати у Цариграду, гдје му је до назад неколико година била гробна плоча са натписом. Други пређа, исто XVIII вијека, пође да учи медицину у Катанију у Сицилији: ту се окући и постане праоцем многих потомака, те се неки од њих населише послије на острво Сардинију. Од старијих остаде садашњим Пуљезима имање у Затону. По једној јавној службеној исправи дубровачке опћине од године 1817., кад је начелником био један Боздари, стари су Пуљези били стонски племићи и имали су свој грб, који је насликан на челу исправе.
Пуљези потјечу по танкој крви од гласовите и моћне породице Ивеља-Охмучевић-Гргурић. Ње поријетло сиже непрекидно до у XIII вијек, како се види из старих генеалошких исправа, које има кућа Пуљези. Породица је Охмучевића имала земаља и кућа у Сланоме, опћини дубровачког котара. То имање су Пуљези наслиједили дијелом као повјербину а дијелом као алод (властито). Њихово је поријетло постало од Охмучевића, јер је њихова прабаба потекла од прабабе, Марије, кћери Петра Охмучевића, који бјеше шпањолски великаш (grande si Spagna) и адмирал ранте морнарице, те је дуго живио у Напуљу, гдје је имао и своје властите дворе, а умрије 1631. године.
Старинске се успомене сачуваше у породици Пуљези, која настојаше свеђ да очува породични углед.
Др Јеро Пуљези
Јеро Пуљези изучи средње науке у Дубровнику до 1880. године. Тада пође да учи љекарство у Бечу, па у штајерском Грацу, гдје доби докторат 1885. године. Одмах затим ступи у јавну службу, као лијечник у покрајинској болници у Дубровнику, и у тој је служби и умро. Године 1887. др Јеро допустом старјешина отиђе у иноземство да се усаврши у лијечништву и обиђе клинике у Напуљу, Риму и Милану у Италији; затим посјети гласовиту клинику Salpêtrière у Паризу, напокон и клинику у Берлину, те се врати кући. Он је послије био у Берлину да учи несуђену Кохову туберколину. Његова је дакле лијечничка наобразба била изврсна; и право је имао др Тросић, кад је у свом погребном говору рекао, да је др Јеро у медицини далеко одмакао, што знаду сви његови другови лијечници, а понајбоље његови многобројни болесници. Као лијечник био је ваљан, љубазан и несебичан.
Др Јеро био је оштроуман и умјетан. Говорио је више језика; имао је кући разна занатлијска оруђа, те је неке рађе као вјештак израђивао; бавио се и фотографијом.
Др Јеро Пуљези „бавио се и фотографијом“. Овдје видимо његову фотографију „Феста Св. Влаха у Сланоме“, снимљену око 1900. године. Приказана је процесија на благдан Св. Влаха која се креће сланском ривом. У првом плану су тројица мушкараца који носе барјаке својих жупа, док процесију са стране прате жене одјевене у народну ношњу дубровачког приморја (објављено у: Josip Bersa, Dubrovačke slike i prilike, Zagreb 1941, 80–81). Слано је било у саставу средњовјековних српских држава, укључујући и државу Немањића. Дубровнику га је даровао краљ Стефан Остоја 15. јануара 1399, чиме је град коначно копном повезан са Стонским полуострвом. Повеља о даривању започиње ријечима: „Тројице пресвета, слава Теби, јер у Те се крстих и Тобом примих божанску благодат која ме је удостојила да наследим престо мојих прародитеља, господе српске и босанске…“
Био је пак душом одан музици. Од дјетињства је учио виолину, а послије сам по себи научио виолончело: кућа му је била на гласу с концерата сваког понедјеника у вечер кроз цијелу годину; ту је квартет или квинтет гудио или ударао класичну музику, с њим дакако; његова љубазна госпођа пианом често је пратила ријетком виртуозности. Концерте су посјећали отмјени гости из Хотел Империјала. Уживање и и блаженство музичара, његових другова у концертима, било је његовом смрти врло нагло и врло неугодно прекинуто а кућа му је сада остала пуста и тужна.
Квартет др Јера Пуљезија: на слици је први одозго
Уз лијечништво др Јеро налазио је времена да се бави и пољопривредом у Сланоме, гдје породица има маслинике и винограде. Он је настојао непрестано из петних жила да све то веће усавршава своје властите производе фина уља и вина, те је посљедних година чинио и добар коњак. Он је све то радио рационално и учећи ову стуку. Па не само да је сама себе гледао, него, а по показује његово племенито срце, примјером и поуком је бодрио и учио пољоделце у Сланоме, казао им својим рукама и живом ријечи на самој ораници, како се боље копа, гноји, реже, наврће и све друго, а при томе је својски настојао да се у сваком погледу Слано подигне; и право је имао начелник Милић, кад је у свом погребном говору рекао, да, ако се у Сланоме види напредовање и у господарењу, то је заслуга др Јера. Опћина у Сланоме, харна овако племениту човјеку, утемељи пригодом његове смрти закладу за сиромашне опћинаре под именом „Jero Pugliesi“.
Био је осјећајем искрен и отворен Србин. Као тамничарски лијечник настојао је љубазно, у колико му је служба допуштала, да облакша тамновање пок. Фабрису, Тројановићу и другу им. Кад се пако европска штампа пригодом њихова тамновања поче бавити лошим стањем ових тамница, влада овласти предсједника далматинског призивног судишта, Gertschera, да састави повјеренство за преглед тамница и за њихово побољшање. Предсједник позва у то повјеренство и др Јера. Овај савјесно и отворено приопћи своја мнијења и приједлоге. Као отворен Србин био је често у управама српских друштава у Дубровнику, а свак га је волио са свог непорочног значаја, те није чудо што је Кристо П. Доминиковић у свом погребном говору у име Јерових пријатеља, наводећи жалост грађана, истакао да га плачу напосе и Срби, јер је љубио Српство тихо и скромно, али искрено и чувствено, а и лијепо је рекао о свим оним, који су га испратили до гроба, да су га сви љубили и поштовали, јер да га сви без разлике жале и да једни за њим плачу, јер су им сузе јаче од срца, а другијем да су очи сухе као од камена, јер им је срце јаче од суза; али да је туга и жалост за њим једнака код свију.
А. Вучетић (Срђ, 2 / 1907, 86-89)
„Među građanima, uglavnom intelektualcima slobodnih zanimanja, liječnicima, ljekarnicima, odvjetnicima, gimnazijskim i sveučiličnim profesorima, svećenicima i posjednicima, isticali su se često obiteljski povezani Srbi Dubrovčani: … braća Antun (1868-1927) i dr. Jero Pugliesi (1862-1907)…“ — A. Stražičić, „Dubrovački koluri – uspon i pad srbokatolika“, Ogranak Matice hrvatske u Dubrovniku, Dubrovnik 2018, str. 24.
Рођени брат др Јера Пуљезија Антун био је предсједник Српске народне странке на Приморју. Мада је у Српској странци на Приморју било много више православних Срба него католика, на скупштини странке одржаној у Сплиту августа 1903. једногласно је изабран за председника, и ту дужност обављаће пуних пет година. На почетку Првог светског рата (1914) аустријске власти га хапсе као „носиоца великосрпског покрета”, те пролази кроз затворе у Дубровнику, Шибенику, Марибору и Грацу. Антун Пуљези био је у управи Паробродарског друштва „Наприед” у Дубровнику (1894–1918), које је поседовало десет пароброда дуге пловидбе. Први је потписник Задарске резолуције (1905).
