• Мало је Херцеговаца који вас неће са чуђењем погледати ако му поставите питање „Шта знаш о Тешану Подруговићу?“ И не само то. Сугурно ће помислити да ли је питање озбиљно.

Пише: Раде Р. Лаловић

Али, сви они који су се озбиљно бавили епском поезијом, њеним настанком, Вуковим радом на сакупљању и објављивању српских народних епских пјесама  или су се бавили проучавањем Вукових пјевача и казивача  знаће да то питање није никако ни случајно, ни неозбиљно.

О Тешану Подруговићу се доста зна, и из научних текстова о њему као Вуковом најдаровитијем  казивачу и свакако о њему као човјеку немирне природе, оштра ума и реске сатире у комуникацији с другима.  Али о Тешану Подруговићу свакако има, бар код доброг дијела чак и солидних познавалаца епске поезије,  и доста недоумица  и непознаница, поготово о томе ко је заиста Тешан Подруговић, како је отишао у хајдуке, а понајвише коме братству припада.

Прије одговора на оваква питања ево неколико неспорних података о овом Вуковом казивачу народних епских пјесама и неколико народних приповиједака.

У скоро свим енциклопедијама у којима се подаци ријетко мијењају обично стоји  да је Тешан Подруговић био Вуков пјевач, да је рођен у Казанцима у Гацку, да се по оцу презивао Гавриловић, да је надимак Подруговић добио због тога што је био висок као један и по другог човјека. Може се наћи и често цитирана Вукова забиљешка да је  „Био  паметан и, као хајдук, поштен човек; врло је радо којешта весело и шаљиво приповедао, али се притом нигда није смејао, него је све био мало као намрштен“ што понешто говори и о његовом карактеру.

Систематичне и исцрпне податке о Тешану Подруговићу у свом раду Казивања о Тешану Подруговићу износи др Бранко Златковић у зборнику радова 200 година сусрета Тешана и Вука, СПиКД „Просвјета“ Гацко 2017. године.

Размишљајући о ближим одредницама које обично долазе уз Тешаново име највише недоумица се јавља код објашњења његовог надимка по коме је остао најпрепознатљивији, о надимку Подруговић, а скоро потпуна бјелина, бар за већину познавалаца епске поезије, остаје везана за одговор из кога братства потиче Тешан, по оцу Гавриловић, са надимком Подруговић, односно, како је било његово право презиме.

Када је ријеч о одредници по оцу, Гавриловић, јасно је да је то секундарни антропоним, односно патроним који је у Херцеговини, али не само у Херцеговини врло чест, када се ближе одређује грана неког братства или само једна породица у братству која је по неком посебно позната. Секундарни антропоними редовно стоје или се у одређеним ситуацијама употребљавају уз презимена. Овакве одреднице обично  су се давала по оцу (Гавриловићи, Марковићи, Петровићи, Милорадовићи и сл.), али понекада и по мајци када она остане удовица па сама подиже дјецу и тада је ријеч о секундарном антропониму који се одређује као матроним (нпр. по Симани – Симанићи, по Обренији – Бренићи, по Анђи –Анђићи, по Стаки Стакићи и слично). Нису ријетки ни случајеви када су секундарни антропоними (патроними или матроними) прелазили у употреби у главна презимена и тада секундарни антропоним прелази у примарни антропоним.

Овдје је потпуно чиста ситуација и по начину творбе овог патронима, и по Вуковим забиљешкама о Тешану, а и у складу је са још увијек живом памћењу у селима Казанци и Вратковићи код Гацка, да је то чисти секундарни патроним добијен по оцу Гаврилу.

Али када је ријеч о Тешановом надимку Подруговић ту се јављају најмање три дилеме. Преовлађујуће мишљење је оно које се јавља и код Вука да је Тешан био висок као један и по другога човјека па отуд и надимак Подруговић. Али ово објашњење, иако дуго егзистира као тачно, некако изгледа прилично натегнуто, поготово што код Вука немамо тврдих података да је то и заиста тако, али и због тога што се са сличним надимком не сусрећемо нити у једном другом познатом случају.

И још једна важна напомена. У Херцеговини су сви људи и тада, и данас веома високи растом, а савремена истраживања кажу да су Херцеговци највиши људи на планети са просјечном висином 184 центиметра, што говори да је велики број људи висок преко два метра. То што је неко врло висок, често и преко два метра, у Херцеговини, како видимо и није ништа необично, па је искључена могућност  да би Тешана Подруговића баш то од других људи одвајало и по чему би баш он, као појединац, био посебно препознатљив.

Друго објашњење је такође доста неубједљиво, а ријеч је о могућности да је надимак Подруговић изведен од именице подруга.   Наиме, овдје је ријеч о обичају који је до недавно био жив у пасивним крајевима на Косову и највјероватније у дијеловима Црне Горе. Тај обичај је као честу праксу имао случајеве да домаћин који нема дјеце са првом вјенчаном женом исту оставља у брачној заједници, а доводи другу жену која му рађа дјецу. Тај обичај се звао подруга, баш као и та друга жена. У складу с тим неки тумачи Тешановог надимка остављају и ту могућност, да је његов надимак могао доћи и од тога да га је родила подруга те се могао стога прозвати Подруговић.

Детаљније информације о овом обичају на Косову и Метохији можемо наћи у књизи коју је написала Наташа Терзић рођена у Метохији. Она  у тој књизи  описује тежак живот жена које су имале ову судбину.

Овдје је корисно напоменути и чињеницу да је Тешан  имао рођеног брата  Пеја Гавриловића  који је живио у Београду око 1828. године  и од њега је Вук  уз помоћ Ђура Милутиновића Црногорца, добио накнадне податке о Тешану,  међу којима је и то да се Тешанов и Пејов дјед, Гаврилов отац, звао Теодор Вујанић.  Ако овдје додамо и чињеницу да се Тешанова и Пејова мајка звала Мара, што је по свједочењу Божа Тепавчевића сачувано у још живом сјећању на Тешана Подруговића у његовом завичају, онда и ово објашњење о подруги као основи за надимак Подруговић губи сваки значај.

На основу наведеног нама се чини да су оба образложена објашњења о поријеклу Тешановог надимка Подруговић неубједљива и доста исфорсирана.

Треће објашњење у свом раду Казивања о Тешану Подруговићу само успут помиње др Бранко Златковић позивајући се на рад Драгана Лакићевића, Српски Хомер – Вукови епски певачи и јунаци, Београд: Вукотић медиа, 2015. гдје се каже: „Међутим, постоје и претпоставке да надимак потиче и од Тешанове склоности ка шали и подругивању“ што би најприје могло бити тачно с обзиром на Вукову напомену да је Тешан  „врло  радо којешта весело и шаљиво приповедао“, што значи и да се шалио на туђи рачун, односно да се другима у шали подругивао те је по томе и  највјероватније добио надимак Подруговић.  Нама се то чини и као најлогичнија могућност.

На  Вуков разговор са Пејом Гавриловићем, који је објављен  у  раду  Владана Недића, Вукови певачи, Рад, Београд, 1990. године  позива се и проф. др Будимир Алексић у свом раду Питање поријекла и етничке припадности Вуковог пјевача Тешана Подруговића саопштеном  на симпозијуму Тешан Подруговић – епска поезија и историја који је одржан 2015. године у манастиру Светог Саве под Орлином на Голији.

Учесници научног симпозијума Тешан Подруговић – епска поезија и историја, 24. октобра 2015. г. на локалитету ВУЈАНИЋА ЧЕСМА близу родног огњишта Тешана Подруговића

У раду Будимира Алексића, када објашњава неоснованост тврдњи савремених монтенегриниста, поготово Новака Килибарде, да је Тешан Подруговић по националности  Црногорац, а не Србин, а да  пјесме које је од њега записао Вук припадају црногорској усменој књижевности,  отвара се још једна лако оспорива претпоставка, а ријеч је о тврдњи Новака Килибарде да је Тешан Подруговић из братства Паповића (Новак Килибарда, Студије и огледи о црногорској усменој књижевности, Институт за црногорски језик и књижевност, Подгорица, 2012.) што код појединих познавалаца епске поезије, поготово код гуслара, изазива конфузију. Професор Алексић у свом раду изражава увјерење да је Килибарда Подруговићу приписао презиме Паповић због бројности братства Паповића у Казанцима, а очигледно да Килибарда није водио, ми мислимо  намјерно,  рачуна о овдје поменутој студији Владана Недића у којој се јасно каже, позивајући се на Вуков запис из разговора с Пејом Гавриловићем, Тешановим братом,  да је дјед Тешанов и Пејов био поменути ТЕОДОР (ТОДОР, прим. Р.Р.Л.) ВУЈАНИЋ, па је онда јасно и без икакве сумње да се Тешан Подруговић презивао Вујанић. У прилог овој тврдњи иде и чињеница да у Тешановом завичају, по казивању Божа Тепавчевића, и данас постоји чесма која се зове „Вујанића чесма“, а топоними су врло поуздан свједок давних времена.

То што Вујанића данас у Казанцима нема лако је објашњиво, поново из Вукових записа о Тешану. А тамо стоји и ово: „па после убије (он, Тешан, прим. Р.Р.Л.)  некака Турчина који њега ћео да убије и тако проспе своју кућу и отиде у хајдуке“. Имајући у виду и чињеницу да је Вук Тешановог брата Пеја срео у Београду 1828. године  јасно потврђује да су сви Вујанићи, колико год да их је било у Казанцима, због чињенице да је Тешан, након што је убио помињаног Турчина,  „просуо своју кућу“ морали побјећи пред турском осветом из Казанаца, и из Херцеговине.