Чуј вапаје доље, у бездану, наше, 
То суве кости мичу се и моле,
Оне свјетла ишту, ране још их боле,
Заборави рода туже их и плаше.

✥✥✥

Ја бих да се са Вама нешто нагодим. Прођите београдским Теразијама када је на њима највећа множина народа, па упитајте тај врли свијет да ли знају гдје је село Јадовно и шта је засновано надомак њега у буковим шумама Велебита 1941. године?
Ако пронађете њих троје који знају јасан одговор, даћу Вам шта пожелите!

Београд – петак 30. јун 2017. у 22ч

На сјеверном улазу у порту Храма Светог Саве у Београду сабрао се свијет. Већином су то зрели мушкарци, али има и младића, понека жена и дјевојка. Млади човјек чита са списка имена путника и прави распоред мјеста у аутобусима.

Неколико момака износи дрвени крст из Парохијског дома, дужине око 4 метра. То је освећени крст који ће ходочасници и чланови „Удружења Јадовно 1941.“ поставити над велебитском јамом под Гргиним бријегом. Ово је само једна од 32 јаме усташког система за уништење Срба и Јевреја на Јадовну 1941.

Читамо молитве Господу за заштиту на путу и да нам подари благословено ходочашће стазама мученика. У организацији „Јадовно 1941.- Удружења потомака и поштовалаца жртава“, три аутобуса Срба полазе за Госпић и Велебит.
Ходочашће стазама српског мучеништва и јамама, новим српским кивотима светих.

Гранични прелаз

Око 1.15ч стижемо на гранични прелаз између Србије и Хрватске
( Батровци – Бајаково). Гранична контрола Србије завршава свој посао брзо и аљкаво.
Улазимо у контролну зону „европске Хрватске“.
Вођа пута нас обавјештава да изађемо и у реду станемо испред уреда за граничну провјеру. Приручне ствари да понесемо са собом, била је заповјест граничара.
У службеној просторији испред царинских пултова постављени су столови, а иза њих стоје 4 хрватска граничара.
Прилазимо и све вадимо из торби, личне ствари, одјећу, храну,… „све мора на стол“.

Иначе, одузима се све што има знак Србије и Српства – застава, грб, мајица, значка.
Прилазим столу са ранцем и показујем личне ствари. Граничар лампом налази православне иконе и пита ме шта је то. Пажњу му привлачи беџ са грбом Руске Федерације. Не одузима га. Пролазим контролу. Хрватски жиг у српски пасош.
Испред пулта за пасошку контролу скупила се група полицајаца око младог човјека и расправљају се. Прилазим, слушам.
Пронашли су му платнену (чичак) наљепницу са заставом и грбом Србије на џепу панталона. Хоће да му је одзму, Србин се буни.
Док нас цијела група претреса, двојица полицајаца са лампама претурају аутобус, све се изврће, отвара и скенира…два сата је трајао темељит претрес, затвореничка смотра и преметачина.

Срби, добро дошли у Хрватску!

 

Госпић – град логора

Стижемо у Госпић огранут јутарњим, источним свјетлом. Младе зраке расипају се по зеленим пољима и благим падинама Велебита. Уз пут нас дочекују старе приземне куће са окомитим крововима, својственим за сурову планинску климу. У подвелебитском крају зиме су хладне и са много снијега.
Госпић је лијеп и уредан град сређених окућница и засађених цвијећњака. Главни градски трг је простран, складан и пријатан. Питомост облика и околине назире се свуда.

Како је могуће да је на оваквом мјесту рођено најстрашније људско злочинство?

Улица др Анта Старчевића, Трг Алојзија Степинца, улица др Фрања Туђмана … натписи улица и тргова кроз које пролазимо прекидају моју романтичну занесеност овом личком вароши.

У Госпићу је основан први сабирни логор у НДХ-а за истријебљење Срба и Јевреја. Одмах са проглашењем усташке државе казниона Окружног суда у Госпићу започела је свој крвави рад.
Први затвореници овог усташког логора били су ухапшени југословенски краљевски официри. Они ће заједно са смиљанским парохом Матијом Стијачићем бити први који су бачени у јаму на Велебиту.

У априлу и мају 1941. усташе су хапсиле Србе из Госпића и околине. Најприје су побили богате и угледне Србе у граду, трговце, професоре, саборске заступнике.
У јуну и јулу у Госпић стижу композиције сточних вагона напуњени Србима из Херцеговине, Босне, свих дијелова Хрватске, чак и из Земуна и Сремских Карловаца. У мају 1941. као дио госпићког сабирног логора успостављен је пролазни логор на Велебиту (застајно мјесто до јаме), удаљен око 20 км од града.
На 1200 м/н.в. у једној планинској ували основан је усташки логор Јадовно.

Логор је добио име по планинском селу Јадовно, удаљеном од њега око 7км.
Јад и мучеништво српског и јеврејског народа потврдиће ово злохудо име које је наговијестило мјесто њиховог и нашег страшног нестајања.
Бог ни име не допушта случајно.
То је била удолина под планинским врхом ограђена бодљикавом жицом. Капија ширине три метра, изнад које је била слика Анта Павелића и латинични натпис „ЗА ДОМ СПРЕМНИ“ била је једини улаз. Излаза није било. Ограђена површина могла је примити од 2 до 3 хиљаде заробљеника. На једном крају су били Срби, на другом доста мања група Јевреја. Разговор међу народима је био најстроже забрањен.
У издубљеном кориту од буковог дебла сипана је вода, а други или трећи дан је стизала разријеђена чорба. Из корита су лизали храну и воду.
32 јаме и јамишта на Велебиту, као главни ресурс овог логора, гутале су сваког дана на стотине Срба из Босне, Херцеговине, Лике, Баније, Кордуна, Далмације, Славоније и свих оних крајева докле су досезали српски трагови и допирали усташки ножеви. Велебитом је ноћу из јама одјекивао хебрејски крик ужаса „Алохим Адонај“! Господе спаси ме!

На попису становништва 1991. у Госпићу је било 36% Срба, 2011. тај проценат је снижен на око 4%.
Српска православна црква Светог великомученика Георгија у Госпићу, у којој су служили отац и ујак Николе Тесле, прота Милутин Тесла и прота Петар Мандић, срушена је до темеља 1992. године. Данас је ту паркиралиште.

Попрсје „блаженог Алојзија Степинца“ из госпићког парка, са длановима склопљеним у молитву, испраћа нас према Велебиту.

 

„Велебитски устанак“

Кривудавим асфалтним путем аутобуси се успињу на Велебит. Траве се повијају у плодним пољима, зелене љескове и букове гране надвиле се над пут. Рајска природа и свјежина.
Овом стазом су усташе од маја до августа 1941., по два пута дневно, водиле везане колоне српског и јеврејског робља. Ланац би пружили удуљ, па би по двојицу или двоје везали танком жицом за њега и тако до краја. По неколико стотина људи (и по 900) је тако повезано вођено пјешке у Велебит.

На једној заравни паркирана возила хрватске полиције. Полицајци стоје поред аута док аутобуси пролазе. Пажњу ми привлачи бијели мермерни крст висине око 3 метра.
То је споменик Стјепану Девчићу, усташи који је погинуо на Велебиту у септембру 1932. године.

Наиме, ткз. Усташка-хрватска револуционарна организација (УХРО), са сједиштем у Италији, 1932. године извршила је терористички напад на Жандарску станицу у Брушанима код Госпића.
Анте Павелић, усташки заповједник, одлучио је пољуљати мир у Краљевини Југославији и свијету обзнанити усташки став да не може и неће бити заједничке државе са Србима. Преко Задра ( који је тада био дио Италије) 10 усташа са оружјем пребачено је на Велебит, у катуне села Јадовно. Храном и информацијама снабдјевали су их усташки чланови из Госпића, на челу са Јурајем Јуцом Рукавином.
У ноћи 6./7. септембар 1932. године, усташе су пресјекле телефонску жицу између Жандарске касарне у Брушанима и Госпића, те минама разнијели војну зграду.
Хрвати из Брушана и околних села изашли су на улицу узвикујући пароле против „мрске Југославије“ и „краља циганина“, како су највише вољели да зову Александра Карађорђевића.

Послије извршене диверзије усташе су се склониле у Велебит. Ујутру их је стигла војна потјера на Јадовну и убила једног усташког помагача, Стјепана Девчића. Цијела усташка група умакла је потјери и преко Задра нашла заштиту у Италији. „Велебитски или Лички устанак“, како су га звале усташе, уздрмао је Краљевину Југославију, а фашистичка Италија и Мађарска већ су пронијеле глас о побуни поробљеног хрватског народа.

Пред суд у Београду изведена је група од 11 усташких сарадника, а као главни оптужени био је усташа из Госпића, Јурај Рукавина. Рукавина је најприје осуђен на смртну казну вјешањем, али је она потом преиначена у доживотни затвор. Јурај Рукавина ову милост Србима није заборавио.
Он ће 1941. бити главнокомандујући усташким јединицама у Госпићу и један од оснивача логора на Јадовну, који је Србе лично дочекивао на капији и мучио их над јамама.

На 80-ту годишњицу „Велебитског устанка“, 7. септембра 2012.,
Удружење хрватских добровољаца Домовинског рата градова Ријеке и Госпића подигло је спомен-плочу на мјесту гдје се налазила Жандарска станица коју су усташе напале. На плочи је написано:
„На овом мјесту 7. рујна 1932. године,
минирањем Жандарске касарне, почео је Велебитски устанак, први организирани отпор хрватског народа,против војно-полицијског терора Краљевине Југославије“.
На Јадовну, мјесту погибије усташе Стјепана Девчића подигнут је бијели мермерни крст са натписом:
“ Овдје лежи домољуб и хрватски витез Стјепан Девчић, који је погинуо као припадник Велебитског устанка.“

Мјесто гдје се налазио логор Јадовно, данас је зарасло у шуму, без стазе, пролаза и било каквог обиљежја. У тој планинској удолини Велебита једини знак на српско страдање је један дрвени православни крст који су претходних година поставили чланови „Удружења Јадовно 1941.“

Шаранова јама

У аутобусе улазе полицајци са камером и снимају све присутне; поново прегледају има ли српских обиљежја и застава.
Стижемо на зараван испред Шаранове јаме. То је једини дио на Велебиту на коме је започето са уређењем спомен-подручја, али ништа није довршено. У октобру 1988. године на платоу изнад Шаранове јаме подигнут је споменик велебитским мученицима, рад академског скулптора из Загреба, Ратка Петрића. У посљедњем рату спомен-скулптура је уништена, али је поново обновљена трудом „Удружења Јадовно“.

Шаранова јама је једна од најпознатијих јама велебитског система за уништење Срба и Јевреја и једна је од три које су спелеолошки испитиване.

1936. године дјечаци чобани су се надметали ко смије и може прескочити њено гротло. Дјечак по имену Јаков Бубаш покушао је прескочити отвор и упао је у јаму. О тој несрећи су те 1936. године писале и новине из Госпића „Личка слога“. Породични надимак несрећног дјечака био је Шаран, па је по њему и јама од тада понијела име.
Да би извукли тијело погинулог дјечака, сељани су се тада спустили конопима у јаму и измјерили да је дубока 42 метра.

Шаранова јама се налази на 890 м/н.в. Димензије отвора јаме су 1,5×4 м.
15 метара дубље отвор се шири на пречник од 10 метара, да би се опет при дну сузио на 4×6 метара.
1956. године енглески спелеолози су се спустили у Шаранову јаму и обавили сондажу дна. Утврдили су да се на дну јаме налази 5,5 метара наслага људсих костију. Прорачунато је да се у Шарановој јами налазе остаци од 9-11 хиљада жртава.

У 11 чaсoвa започео је помен и одавање поште мученицима изнад Шаранове јаме.
Испред улаза над јамени бездан стоје православни свештеници Епархије горњо-карловачке и јеромонах Василије, игуман манастира Завала у Херцеговини. Иза њих Срби потомци мученика и ходочасници из Србије и Републике Српске. Около обруч хрватских полицајаца у тамним униформама, припадници разних хрватских обавјештајних служби и агенти у цивилу ко зна чији.
Неодољиво се све привиди на те страшне дане 1941. Срби изнад јаме, тамне униформе са шаховницама око њих.

Од званичних српских политичких представника били су само они из Републике Српске – предсједник РС, Милорад Додик и српски члан у Предсједништву БиХ, Младен Иванић. Из Београда је стигла новинарка РТС-а и сниматељ.

Оно што се јасно може осјетити током велебитског помена Србима, мученицима најстрашнијег геноцида над српским народом, је устручавање српских представника и говорника, неодлучност да се искаже пуна истина, еуфемизми за страхоту геноцида, потиштеност у немоћи, гутање горких ријечи…
На крају, све то буде форма без ослобађајуће суштине. Свештеници упале свијеће, прочитају помен и заупокојене молитве, а када дође час да се каже зашто смо се овдје окупили и зашто су Срби једини народ у свијету који се над јамама окупља, ништа се коријенито не каже.

Тај уважени господин који представља Србе у трогубом Предсједништву БиХ, Младен Иванић, на мјесту гдје су Срби најстрашније затирани и затрти, није се потрудио да бар у име њихових потомака из БиХ изговори једну смислену и достојанствену реченицу. Када ће неко том господину пренијети да више Србе кошта његов превоз, дневница и ручак до Велебита неголи јалово и безлично присуство на том и другим мјестима гдје је свака јаловост издаја.

Предсједник Додик, европски социјалдемократа, политички син или унук Комунистичке партије која је Јадовно прећуткивала и бетонирала, рекао је ове године три корисне ствари и једну врло опасну – „…и прва и друга Југославија биле су озбиљна заблуда српског народа у цјелини“; „…на овом мјесту тешко је опростити“; „…желимо над јамом саградити спомен капелу“.
Опасну ствар оставићу за крај.

Заиста, онај који ово прашта жели да се Јадовно и Јасеновац понове српскоме народу. Све оне који вас позивају на праштање зарад мира и суживота, упитајте јесу ли они били бачени у јаму? Ако кажу да јесу, реците им да је опроштај њихова лична одлука на коју имају право. А ако кажу да нису, реците им да се сљедећи пут пријаве код усташа за јаму, да би им могли и опростити.
Срби немају право да опраштају геноциде ономе ко их слави и ко их понавља! Посебно не у име туђих рана и туђе крви.

Опасне Додикове изјаве:

„Данас српски и хрватски народ дјелују да су расчистили неке своје историјске несагласности. Хрватски народ има своју државу Хрватску, а српски народ има своје двије државе Србију и Републику Српску. Остало је нерасчишћених дијелова из историје али то треба претворити у проблеме сјећања.“
Српски народ је расчистио крвави дуг са Хрватима који су га искоријенили, опљачкали, протјерали и осудили?
Крња Србија и упитна РС су државе српске заштите и стабилности?

„Ми вјерујемо у једног Исуса Христа, и Хрвати и ми, и морали би да ту тражимо начин на који би могли да превазиђемо тешко бреме историје и да направимо један договор који би могао да осигура слободу свим људима.
И људима у Хрватској и људима у Србији, РС, било гдје…“, рекао је предсједник Додик.

Господине предсједниче управо због тог „заједничког Исуса“ српске кости труну у безданим јамама Велебита, у муљу Саве и Уне и широм Хрватске и БиХ. Наћи са Хрватима спону у Исусу, могуће је само ако се постане римо-католик. Сво друго спајање је тешка и неопростива заблуда равна страшном сну о лажној Југославији.

Од Шаранове јаме формирана је литија са око 350 људи, који су са крстом, српском и руском заставом кренула према Гргином бријегу. На Велебит је тога дана донесен и крст који је на Видовдан ношен на Газиместан, да би послије ходочашћа на Јадовно, био поклоњен храму Светог Јована Владимира у Бару.
Под Гргиним бријегом се налази јама изнад које су чланови „Удружења Јадовно 1941.“ планирали ове године поставити православни крст и тиме означити мјесто страдања српског народа.

Јама под Гргиним бријегом налази се поред самог пута за Јадовно. У њу су усташе бацале изнемогле Србе, старце, дјецу и оне који су од рана посустали.

У усташком логору за уништење Срба и Јевреја на Јадовну убијено је и у 32 крашке јаме бачено око 62 хиљаде људи ( неке процјене кажу и 80 хиљада). Послије реокупације овог простора од стране Италије, преостали логораши са Јадовна и из Госпића пребачени су у Јасеновац и они су били његови први мученици и жртве.

Постављамо крст изнад јаме и око њега подижемо малу кулу од камења, која симболично представља лобање мученика, Велебитску ћелекулу!
Свештеници читају помен. Народ приступа и цјелива овај знак страдања и васкрсења.
Враћамо се назад, док хрватски полицајци стоје над јамом своје злочиначке повијести.

Смиљан

“ Бијаше Смиљан некад јака и велика парохија. Разлог је у томе што синови овог села не љубише своје православне вјере и цркве, као што су дужни, него се изневјерише ђедовском аманету и учењу цркве Божије, одадоше се мјешовитијем браковима. И тако у Смиљану православна племена вјером су преполовљена.“

Тако пише у једном љетопису из Смиљана који тумачи његову горку судбину.

Стижемо са Велебита у Смиљан. Бијела црквица са звоником на преслицу и уз њу бијела личка кућа са стајом. Повише њих луг у коме се назиру крстови старог православног гробља.
Ту је рођен Никола Тесла 10. јула 1856. Његов отац је записао да је ту ноћ бјеснила страшна олуја, а да су муње великим бљесцима освјетљавале Смиљанско поље и брда према Госпићу. По оцу Милутину Тесли, православном свештнику, Николино породично стабло исходи из каменитих крајева Херцеговине. По мајци Ђуки ( од Мандића), опет из српске православне свештеничке породице која је у сродству са Будисављевићима из Пећана, досељених из Метохије. Јако православно духовно насљеће било је окриље у коме је рођен и одрастао Никола Тесла.

Његов ујак, Петар Мандић, био је игуман манастира Гомирје, потом епископ зворничко-тузлански, а упокојио се као митрополит дабробосански.

Прије два дана била је 161. годишњица рођења Николе Тесле. Поједини хрватски сајтови објавили су текстове о Теслином поријеклу; кажу „Теслин предак је био римокатолик који је дошао из Задра, прихватио православље и оженио се православном Влахињом из Босне.“ То је нова хрватска повијест која се пише над затртим Србима у Хрватској

Зазвонише звона Светих Петра и Павла! Срби у реду приступају икони, чује се из црквице појање Химне Богородици. На трен би Васкрс.

Православна црква у Смиљану и родна кућа Николе Тесле данас су дио „Меморијалног центра Никола Тесла“. То је бездушна музејска поставка у којој је све „точно пробрано и прочишћено“.

Заправо Смиљан је најбоља поставка геноцида! Примјер како изгледа духовна и народна баштина затртог српског народ. Ту се ни емоција не може понијети као успомена. Само празнина. Тупи мук као удар маља у лобању.

Кустоскиња у љубичастом мантилу зауставља нас да уђемо у свештеничку кућу поред цркве. Молим купите карту, 25 куна.
Кажем јој да немам куне, а и да их имам шта ми вриједи ова поставка када је све срушено што истину свједочи.
Одлазим на смиљанско гробље. Мермерни споменици су углавном поломљени. Сјетих се поломљених српских гробаља по Метохији. Па да, и Будисављевићи (Теслини преци по мајчиној и бакиној линији) дошли су из Будисаваца у Метохији. Исту су судбину дочекали и тамо и овдје.

На споменицима подигнутим од 50-их година прошлог вијека, латинични натписи. Прије тога само ћирилица. То је отровни плод „братства и јединства“ који су Срби наивно прогутали.
Ни натписи на латиници нису помогли да их „хрватски бојовници“ не разломе.

Испод једне љеске која расте из самог гроба, клесани камени крст. Исклесан из једног дијела. Исти као крстови по Херцеговини.
Није оскрнављен. На ћирилици урезано:
„Овде почива ђевојка Пера Делић 1903-1924“.
Обузе ме радост над гробом младе дјевојке.

Поглед ми пада на заједничку гробницу побијених Срба из Смиљана поред саме цркве.
На бетонској гробници сједе Срби, причају, смију се.
Већина њих и не зна да сједи на костима покланог и спаљеног српског народа из Смиљана и његових заселака у августу 1941.
Ту су сахрањени остаци скоро 600 смиљанских Срба покланих усташким ножем и спаљених по кућама и стајама. Плоча са натписом о злочину порушена је од припадника ХОС-а 90-их . До данас се није обнавила.
Упитао сам кустоскињу музеја, зашто се спомен усташким жртвама не обнови. Одговорила је католички хладнокрвно: „За то се обратите пароху!“

Смиљан је први осјетио усташки бодеж. На дан проглашења НДХ-а,
10. априла 1941., усташе из Госпића ухапсиле су петоро Срба из Смиљана и убиле их. Крвава повијест злочина започела је баш овдје.
Већ 12. априла усташе хапсе смиљанског пароха Матију Стијачића и одводе га у госпићку казниону. Свештеник Матија Стијачић рођен је у селу Клобук код Требиња у Херцеговини. Он је први свештеник СПЦ који је мученички пострадао од усташког ножа. Поднио је страшно мучеништво, а нека свједочења казују да је бачен у јаму на Велебиту.
Десетине српских свештеника из НДХ-а пострадале су у јамама Велебита. Међу њима и двојица српских владика.

Епископ горњо-карловачки Сава Трлајић и митрополит дабробосански Петар Зимоњић, бивши митрополит херцеговачки.
Ова двојица свештеномученика поднијели су муке библијских размјера.
Митрополита Петра, који је одбио да прихвати укидање ћирилице у БиХ, усташе су казниле најстрашнијим мукама. Чупали су му браду, голог га јахали, везаног га сатима држали на киши…у ланцима је одведен на Велебит и бачен највјероватније у Шаранову јаму.
Епископ Сава Трлајић, који је као правник дао велики допринос у обарању Конкордата, кажњен је од усташа пакленим даровима.
Очевици су свједочили да су га усташе живог закопале у земљу до рамена, а преко главе и лица му наводили коња са дрљачом. Доведен је у ланцима на Велебит и бачен у јаму.

Може ли се ово опростити и ко има храброст да то учини?!
Само свети свештеномученици Петар Зимоњић и Сава Трлајић то могу. Нико више.

Разлило се небо над Смиљаном у бескрајно плаветнило. Бијели облаци као ангелска јата ходе сињим пространством.
Остављамо умрлу тишину и носимо празнину из мјеста гдје је геноцид започео и завршио свој наум. Гдје је рођен Србин који је свијету подарио свјетло у ноћи.

Медак

Из Смиљана долазимо у Медак. Некада највеће српско село на десној обали ријеке Лике. Ово богато село налази се у југо-источном дијелу Личког поља гдје се стичу ријеке Лика и Гламочница.
До јануара 1955. године Медак је био средиште општине, данас је само заборављени дио општине Госпић.
Уништен геноцидом у НДХ-а и расељен послије пада Српске Крајине данас изумире. У Метку је 1991. године живјело 531 становник, данас их је око 60, већином старачког становништва.

Посјетили смо православну цркву Рођења Светог Јована Крститеља у Метку.
Велика црква, грађена за велики народ. Црква је подигнута 1688. и посвећена је за манастир у коме је био и Владичански двор знаменитог владике Атанасија Љубојевића.
Једна од првих српских школа у Лици основана је у Метку.
Српске владике су овдје жељеле засновати српску богословију али су их у томе спријечили утицаји и запреке римокатолика и бечког двора.

Храм грађен за бројну паству остао је без ње. На Литургије које су служили епископи из Метка некада је одговарао црквени хор са простране галерије. Црква украшена бојама српске заставе и српским грбовима, свједочи да је је била духовно и народно средиште личких Срба.

Данас без вјерника овај храм пропада у мирису мемле и запустјелости. Српски грбови су изгребани и избодени ножем и бајонетом. У пјевници старе богослужбене књиге влажне и запале у прашину. Из ормана крај улаза вири велики табак смртовница. Већином су штампане послије 2000.; на латиници су, са католичким посмртним образцем.

„U miru počivali!“, симболично поручује латинични натпис са смртовница медачких Срба.

Село Медак је постало познато по злочину који су у септембру 1993. починиле војне снаге РХ. На подручје Српске Крајине под заштитом УН-а улазе хрватске јединице и остављају иза себе палеж, злочин и смрт.
Убијено је или погинуло: 46 војника, осам полицајаца и 36 цивила, од који је 26 старијих од 60 година. Међу убијеним је било и 17 жена. Рањених људи и животиња није било.
Овај ратни злочин Међународни суд у Хагу је препустио хрватском правосуђу, а све је окончано пресудом од 6 година затвора генералу Мирку Норцу, генералу Јанку Бобетку није ни суђено, а генерал Рахим Адеми је ослобођен оптужбе.

Група хрватских полицајаца ослоњена на ограду медачке цркве, одмара и смије се. Опуштени завршавају дан осигурања српске посјете безданим јамама.
Полазимо за Београд испред српског храма са оронулом фасадом и прозорима.
Окрњени позлаћени крст са врха звоника баца на нас одсјај залазећег сунца, благослов мученичких душа.

Тамо гдје је спроведен геноцид у својој пуној замисли и остварен по плану не остају ни осјећаји. Сем празнине ништа се не може доживјети.
Носим ћутање из овог дана.

Размишљам о несвјесној маси која шета Теразијама и предсједнику такве земље који позива српски народ да опрости зарад „добросусједских односа и заједничке европске будућности“.
Поглед ми остаје у Личком пољу из кога ме одјек усташког геноцида пита – Колико вас још морамо побити да бисте се научили самопоштовању!?

✥✥✥

И чекамо дан нашег васкрсења,
Да распети с Христом, нови живот прими,
Над јамом да звоне манастири живи,
И побједни Дух српских покољења!

✥✥✥

на Петровдан 2017. 
у Београду
Горан Лучић