• „Књига је велика ствар, ако се човек уме њоме користити!“

Ова мудра изрека немачког филозофа Ернеста Блоха, показала се као оправдана и веродостојна у случају др Драгана Р. Ковача који нашу књигу о госпару др Мати Грацићу и промоцију у Народној библиотеци у Требињу, искористио на најбољи могући начин!

Др Ковач рођен је 1956. године. Основну школу и гимназију похађао је у Требињу. Медицински факултет, специјализацију из ургентне медицине и постдипломске студије завршио је у Сарајеву. На Медицинском факултету у Београду докторирао је 1990. године.

Објавио је три романа: Дневник несна, Писмо папи и Погажени тестамент, као и три збирке приповедака: Изложба клиничких слика, Епитаф и Преписане приче, као и две драме. Добитник је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за 2018.године.

Једна вајбер порука овог врсног књижевника и хуманисте, коју је непосредно пред закључење другог издања ове књиге упутио коаутору Предрагу Савићу, говори о невероватним „путевима“ које утире једна књига. У поменутој поруци др Ковач истиче:

„Поштовани г. Савићу, ја сам љекар специјалиста из Требиња, Драган Ковач, dr sc. Био сам на промоцији књиге о госпару Мату Грацићу! На основу ње, ставио сам лик у мој роман „Исповест доктора Рунда“, који је изашао ових дана у Београду у издању Albion Books-a. Један од главних ликова у мом роману био је кум са Мирком Комненовићем из Херцег Нови, а госпар Матo је био пријатељ са њим, па саm то искористио да једну такву гламурозну личност попут г. Мата Грацића ставим као лик у роман.“

Ово Ковачево остварење, најављено је као роман који разбија предрасуде о нашим прецима, говори о њиховом јунаштву и вековном страдању, печалби у далекој Америци или Бечу, њиховом радном елану, гламуру и образовању.

Како пише Марина Булатовић, у тексту публикованом на порталу „Слободна Херцеговина“, Ковач је написао роман о свом колеги, доктору Петру Рунду који је живео и радио одређени период у Требињу, све до 1942. када је под тајанственим околностима обешен у усташком затвору. Истиче да му је приликом писања романа много помогао син доктора Петра Рунда, др Михаило Рундо (87), анестезиолог у пензији који живи на релацији Франкфурт – Рисан и овај роман је уствари његова исповест.

„Живот др Петра Рунда био је врло интересантан, а његов студентски пут невероватан. Он је добио стипендију од Русије у коју је отишао за време Првог светског рата, захваљујући томе што је његовом матурском испиту присуствовао лично краљ Никола (маја 1914.) и препоручио га за стипендију. У Русији је Петар прешао 10.000 километара бежећи пред бољшевицима, тако да је од Москве стигао до Владивостока где га је амерички ратни брод покупио и вратио у Дубровник”, каже у тексту за „Слободну Херцеговину“ Драган Ковач.

Марина Булатовић истиче да се стари Требињци који су познавали доктора Петра Рунда најлепше изражавају о том лекару и његовој породици.

„Његов отац Ристо Рундо (Србин православац из Мостара који је једно време живео и у Црној Гори), као и његов таст Михо Дежуловић (Србин католик пореклом са Пељешца, касније настањен у Дубровнику) били су врло интересантни и гламурозни људи. А њихови животи су инспирација ове дирљиве историјско-породичне саге, о јунацима који су били јасно национално опредељени”, додаје Ковач.

У роману „Исповијест доктора Рунда”, како пише Марина Булатоивћ, налази се и мало познат детаљ широј јавности. Одмах након убиства Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. године многе грађане Дубровника, Србе (католике) обузела је црна слутња. Већ 4. јула Хрвати су заказали задушнице за убијеног престолонаследника, а Дубровником су одјекивали покличи: „Србе на врбе” и „Удри Србина”! Да ли је могуће да се реторика наших комшија није променила до данас?

На ово питање др Ковач одговара на следећи начин:

„С обзиром да су поменути покличи масовно одјекивали три пута у историји: почетком Првог и Другог светског рата, те током распада СФР Југославије, а одјекују и данас диљем Хрватске, мислим да Срби као народ дефинитивно треба да извуку поуке из минулих догађаја и да на страну оставе своје хришћанско праштање јер уколико желимо да разумемо садашњост морамо добро да познајемо нашу прошлост и јасне поуке из ње пренесемо потомцима.“

Јунаци Ковачевог романа сведоче да је италијанска војска, за време Другог светског рата, неретко спашавала Србе од усташких злочина. Они, стационирани у Требињу, били су згрожени усташким зверствима. По казивању др Михаила Рунда, Италијани су били за време рата искрени пријатељи његовог оца др Петра Рунда, који је такође страдао од усташа.

Талијански високи официри су били школовани војни професионалци и без обзира на фашистичко определење њиховог врховног вође, супротстављали су се, где су год могли, драстичном кршењу обичаја ратовања, поготово злочинима над цивилима. Последице усташких злочина у Херцеговини, које су генерали попут Алесандра Лузана видели, а касније у мемоарима и описали, и много „тврђу” војску од талијанске нагнале би да заштите локално становништво. Сви они су били пренеражени и згађени окрутношћу усташа према својим дојучерашњим комшијама, Србима.

Ковачев роман заснована је на истинитим причама о нашим људима са Пељешца, Дубровника, Требиња, Херцег Новог, Цетиња…

Др Ковач, напомиње у тексту за „Слободну Херцеговину“, да је непобитна историјска чињеница, да су Срби католици све до почетка Првог светског рата чинили елиту Дубровника у интелектуалном, пословном и културном смислу. Били су власници вредних некретнина и предузећа, бирани су за градоначелнике града, имали су своје штампарије и листове, ћирилица се могла видети на многим фирмама и бутицима. И стари и млади су говорили више страних језика, а окупљали су се у еминентном Соколском друштву „Душан силни”. Поменућу само неке од најпознатијих Срба католика из Дубровника и околине: Валтазар Богишић, Влахо Буковац, Иво Војновић, Антун Фабрис, Иво Ћипико, Драгутин Франасовић, Рудолф Сарделић, Јосип Берса и многи други! Један од њих је и лик у роману: госпар Мато Грацић.

Данас, Срба католика у Дубровнику више нема, констатује др Ковач и додаје: „они нису били довољно добри католици за Хрвате и католичку цркву, а доста их је страдало током Првог светског рата, имовина им је пропала, а многи су касније по принципу хиљаду пута изговорена или написана лаж постаје истина, „осванули” у данашњој Хрватској искључиво као католици. Али, Хрвати!“

И ово збивање са поруком др Ковача, уверава нас да је Џасмин Вест, у праву када тврди да је „Књижевност открива оно што стварност скрива.“

Предраг Савић