• Питате ли Београђане гдје желе да их сачекате у средишту града, обично ће вам одговорити да то буде „Код коња“. Овај жаргон, уметнут из неучтивости и непоштовања себе и свога, постао је уобичајени дио ткз. „шарма Београда“, а са којим ће вас сваки туристички водич упознати када дођете на главни београдски Трг Републике.

Но, мало ће вам ко испричати најважније и највриједније о овом споменику. Напросто, то ови грађани свијета сматрају досадним, нарочито ако у себи има српску вриједносну нит.

Одмах послије убистава Кнеза Михаила, 29. маја 1868. године, расписан је натјечај за израду споменика, који би памтио овог просвјећеног монарха и великог српског добродетеља. У избору најбољег скулптора учествовао је први српски литограф Анастас Јовановић. Управо његовим утицајем у Београд је из Фиренце стигао италијански вајар Енрико Паци, у новембру 1873. године. Он је већ био афирмисани и цијењени умјетник, који је у свој опус убиљежио неколико врло значајних радова. Рад на макети Кнежевог споменика, Енрико Паци је започео 1874.г., боравећи у Београду скоро годину дана. Радови су потом били обустављани због ратних дешавања и посљедњих трудова Србије да изњедри своју пуну државну независност. У радионици Фердинанда фон Милера, у Минхену, споменик је одливен 1879. године, а у Београду је свечано откривен 1882.

Престони град Краљевине Србије славио је свој први владарски знамен у обновљеној државности, а италијански архитекта је одликован орденом Витеза таковског реда – другог степена. Од тада је Београд загледан у бронзану Кнежеву руку и кажипрст усмјерен у даљине! Као да се цијела фигура коњаника стиче у тачку на врху прстене јагодице, која додирује златну нит хоризонта. А куда нас то Кнез кроз вијекове оријентише?

Шта то Београду предочава што нигда не смије заборавити?

То ће вам изузетно ријетки знати појаснити. Но сва множина свијета на старом Позоришном тргу знаће да су код Кнежевог коња. Иначе, тај српски коњ, најзнаменитији послије Марковог Шарца, био је расни вранац из Башаида, поклоњен као свадбени дар Кнезу Михаилу за његово вјенчање са племенитом Јулијом Хуњади де Кетељ, грофицом чији родослов дотиче сродство са Кнезом Лазаром Хребељановићем.

Но, вратимо се Кнежевој руци и прсту. Поуздане одреднице за ово суптилно појашњење налазимо код историчара Владимира Ћоровића, а који пишући о немјерљивом значају Босне и Херцеговине за српски народ каже:

„Од Карађорђевог Устанка Босна је била прва жеља обновљене Србије. Народни певач, класични Вишњић, рођени Босанац, говорио је кроз Вождова уста жељу целог нараштаја:

Дрино водо, племенита међо,                                                                                                                                                          Измеђ Босне и имеђ Србије,                                                                                                                                                    Наскоро ће и то време доћи,                                                                                                                                                              Када ћу ја и тебека поћи,                                                                                                                                                                   И честиту Босну полазити!

У време кнеза Михаила босанско питање није скидано с дневног реда у његовим плановима и није случајно, да на његовом споменику десна рука стоји уперена према Босни. Шта је Босна значила у осећањима српског народа показала је најбоље анексиона криза 1908., када је мала Србија, не обазирући се на последице, устала према силној дунавској монархији. „Српски се проблем мора решити силом!“, писао је тада један научењак мирне крви, г. Јован Цвијић, јер су Босна и Херцеговина за српски народ „централна област и језгро народа!“.

Ово је мали и веома поуздан прилог правилнијем и љепшем разумјевању једног од најљепших и засигурно најзначајних споменика у средишту Београда. Било би врло лијепо, када бисмо бар ми поријеклом из Босне и Херцеговине, нашим београдским познаницима и пријатељима, убудуће напомињали, да ћемо их чекати код Кнежевог кажипрста! Код тог вјечног оријентира ка сили, снази и слози нашег заједничког народног духа и бића. Њима би то било поучно, а нама на радост.

Памтећи овај велики смисао и разумјевајући Републику Српску као посљедњу тврђаву која чува и брани духовност, државност и историју древне Босне и Херцеговине, удружење које памти и његује луче српске славе и побједе „Србски светионик“, поводом Крсне славе Републике Српске Светог Стефана и Дана уставности РС, организовало је симболичко окупљање испод Кнежеве руке. Млади Срби из свих српских земаља, од Старе Србије и Куманова, преко Шумадије, Херцеговине до Далмације развили су платно са завјетном поруком Босна и Херцеговина Светог Саве ђедовина!

Ту поруку, најљепшу честитку Републици Српској, као гарант су свједочиле иконичне илустрације храма Христовог Васкрсења у Пребиловцима и моста Великог везира Мехмед-паше Соколовића, те краља и господара Србљем Твртка Првог Котроманића, хероја Гаврила Принципа, пјесника Јована Дучића и гуслара Филипа Вишњића.

Уз химну Боже правде честитали су једним гласом Републици Српској и њеном поносном народу, 26. Дан уставности и законског поретка.

Видимо се, ако Бог да, и догодине испод Кнежевог кажипрста!

Горан Лучић