Историја Републике Српске Крајине тешко би се могла разумјети без свједочења учесника догађаја. Један од најупечатљивијих људи из тог времена је дипломирани филозоф, магистар војних наука, пуковник ЈНА и генерал-мајор војске Републике Српске Крајине Милисав Секулић. Мада је рођен у Србији, судбина и животни изазов довео га је крајем 1993. године у Книн. Разговарао: Tрифко Ћоровић По његовим ријечима, све што је у животу урадио није толико значајно колико његов публицистички рад и свједочење које је оставио српском народу. Секулић је, наиме, имао прилику да као експерт учествује у раду Хашког трибунала што му је омогућило да у својим рукама држи велики број докумената из којих је сазнао многе појединости и детаље који никад нису доспјели до шире јавности. Крајем прошлог вијека као бомба одјекнуо је наслов његове књиге Книн је пао у Београду. У њој је суштински објаснио зашто су Срби Крајишници много прије хрватске злочиначке акције Олуја били осуђени на пропаст. У разговору за Српско коло Секулић открива детаље о томе зашто Војска Југославије и Војска Републике Српске нису интервенисале упркос плану који је предвиђао да то ураде у случају напада на Републику Српску Крајину. Наводи имена моћника и начин на који су то спријечили. Нажалост, многа његова дјела чекају прилику да буду одштампана. Кад сте Ви и са којим сазнањима дошли у Книн? – Од 1984. године био сам у Генералштабу. У том периоду промијенило се неколико начелника генералштаба, али сам увијек био у оперативној управи и по природи посла упознат са свим плановима. Тако сам био одлично упознат о заједничком плану Војске Југославије, српске војске Крајине и Војске Републике Српске да у случају радикалне агресије заједнички дејствују. То је било посебно значајно за Српску војску Крајине која је била бројчано мала. Са свим тим сазнањима у Крајину сам дошао крајем ‹93, практично почетком ‹94 године. Са коликим људством се бранила Српска Крајина? – Република Српска Крајина је проглашена крајем 1991. године и у најопштијем смислу представљала је државу српског народа. Имала је Устав, војску, полицију, просвјету и све институције које има и свака држава. Величина Републике Српске Крајине до њеног пада износила је 13.680 квадратних километара, од чега је њен западни дио обухватао 11.186 километара. Ко је створио Српску војску Крајине? – На поменутој територији 1991. године, у тренутку кад је почео рат, постојао је тзв. Девети корпус (ЈНА) који је припадао војно-поморској области. Суштински то је била копнена јединица са командом у Книну. Док je постојao корпус, постојала је и територијална одбрана. Она је имала своје штабове, јединице, наоружање, опрему. Крајем априла 1992. године ЈНА се повукла са тог простора. Тада се у улози команданта нашао генерал-потпуковник Милан Торбица, поријеклом Личанин. Он је био изузетно способан официр. Њега је на тој дужности замијенио генерал потпуковник Миле Новаковић чије име је везано за оснивање Српске војске Крајине. У децембру 1992. године, формиран је главни штаб. Кнински корпус је преименован у 7. корпус Српске војске Крајине, лички корпус у 15. корпус. На Кордуну је основан 21. корпус, на Банији 39. корпус, у Западној Славонији 18. корпус, док је 11. корпус основан у Вуковару и њему су били потчињени, док је команда била у Книну. Бригаде су биле добиле име по мјестима у којима су се налазиле. Треба имати у виду што се тиче Српске војске Крајине да су њој на тој територији остали сви магацини и наоружање који је претходно имао Кнински корпус. Из Србије најзначајнија помоћ војсци и народу стизала је у храни. Колико је било војника у саставу Војске РСК? – У тренутку кад је почела Олуја на положају је било 26.000 војника. Наш Главни штаб у коме сам и ја био, имао је своју обавјештајну службу. По њиховим процјенама били смо нападнути са 175.000 хрватских војника. Међутим, кад сам као експерт боравио у Хагу имао сам увид у сва документа. Тамо сам наишао на податак из Загреба у коме је наведено да је Хрватска у тој акцији ангажовала 205.000 војника. Да ли сте вјеровали у добре намјере међународних мировних снага ? – Венсов план донијет почетком 1992. године био је заснован на претпоставци да ЈНА постоји, што није одговарало реалној ситуацији. Међутим тај план, а касније и улога УНПРОФОР-а и свих међународних снага су се претворили у ратну страну против српског народа. Међународна заједница учинила је све што је могла да подржи Словенију и Хрватску, а да не причамо о муслиманима којима су и Арапи помагали на све могуће начине. Највећи српски дипломатски успјех је Дејтонски споразум у коме је успостављен међународни субјективитет Републике Српске. Не заборавите да је уочи Олује НАТО уништио све радаре Војске РСК. Кад је почела Олуја били сте у Книну. Да ли сте знали шта се спрема? – Пет–шест дана раније сви смо знали кад ће Олуја почети. Лично сам имао прилику да чујем од једног француског пуковника из УНПРОФОР-а детаље кад ће нас и одакле напасти. Мислим да је он то рекао очекујући да сами напустимо ратиште. Мени је 3. августа речено да одем на Банију у Черкезовац. Тамо је било војно складиште за гориво. Претходно смо три мјесеца чекали да дође гориво из Југославије. Подсјетићу да је тадашња СР Југославија од ‹94. прекинула све односе са Републиком Српском, ништа није могло да иде преко ње. Нас су обавијестили да ће доћи цистерне са горивом. Одређен сам да их сачекам и да упутим на истовар. И заиста, стигло је 20 цистерни горива и то преко територије Хрватске. Али зашто би Хрвати допустили да преко њихове територије дође гориво за Војску Републике Српске Крајине? – Мени је све било јасно. Наиме, да би се то гориво расподијелило на положаје гдје је била артиљерија било је потребно најмање седам дана. Хрвати су имали план да ускоро освоје ово складиште и узму гориво. Зато сам истог тренутка наредио да се гориво пребаци у Приједор и преда генералу Момиру Талићу и његовом Крајишком корпусу. Никад ме нико није питао зашто сам ово урадио. Дан касније почело је бомбардовање Крајине, а пред мојим очима гледао сам книнске улице на којима је било много мртвих. Тог дана је неколико хиљада граната пало на Книн. … Настави са читањем ГЕНЕРАЛ СРПСКЕ ВОЈСКЕ КРАЈИНЕ МИЛИСАВ СЕКУЛИЋ: Книн је пао у Београду!