Паде ми на памет синоћ, како би за Божић док ђед још бијаше жив, често јели лубеницу или карпузу како је он називао.
Није имала неки укус, али бијаше велика атракција. Онако сувој и дехидрираној радовао би се као неком великом чуду иако љети нисам био неки поклоник једења лубенице.
Откуд нам лубеница за Божић?
Ђед би љети неколико лубеница остављао у бадње са житом да би се сачувале до наредног прољећа.
Није он то радио да би ми јели лубеницу за Божић, него из једног тужнијег повода везаног за последнје животне тренутке.
Наиме, кад би људима дошао задњи трен, када би се растајали са животом лежећи на постељи, немогући више ни да једу, укућани би их питали има ли ишта што би могли појести.
Ти би болесници често одговарали да би ето, можда могли мало лубенице.
Био је то алегорични одговор који је значио да је дошао вакат да се мре и да је та жеља за лубеницом, само изговор, односно да болесник зна да му је дошао задњи час.
Е због тих болесника ђед Ђоко је остављао лубенице у житу, да би им се последња жеља испунила.
Не мали број људи ми је исприповједао да је њиховим родитељима и сродницима у задњим урама живота,ђед послао карпузу.
Зашто је то ђед радио, ко ће га знати.
Можда су то тражили од њега родитељи на самрти а он немогао испунити им жељу, или је то једноставно радио због људи, да би носећи даровану лубеници тешким болесницима, били задовољни јер ево доказа да су све чинили да олакшају муке и задње часе својим најмилијима.
Ипак мислим да је то ђед радио из неке самилости и богобојажљивости и да се тако примицао за живота царству небеском.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
