• Пишем за све вас који волите моју песму о Војводини…

ЂУРЂЕВО: Фотографија из прве половине прошлог века

У незахвалном времену, супротно свом суштинском, племенитом осећању „патриотизам је постао ружна реч“ – како је недавно са жаљењем приметио Слободан Рељић. Осим тога, није редак случај да љубав према Војводини, скоро обавезно, искључује љубав према Србији. Нажалост, и обрнуто. Могло би се нашироко говорити о разлозима те разорне појаве, чиме се не бих бавила, склона да игноришем оне первертиране, попут голе борбе за власт, а прихватајући као једини разлог – страх. Иако је страх постао наш доминантни животни сапутник, ја му у овом случају не бих могла наћи ниједан рационалан основ. Напротив. Како обично бива, основа страха је у непознавању стварности. У случају нашег народа добрим делом је рођен у вишедеценијском (можемо говорити и вековном) тенденциозном забораву. Против тога се борим и овом причом.

У години која је претходила обележавању века од присаједињења Војводине Србији, имала сам част да сарађујем на књизи о постојбини мог оца, дакле мојој. Том приликом, пратећи судбине саплеменика и братственика, освежила сам чињеницу да је мој покојни ђед Јанко Ђого, крајем Првог светског рата из Херцеговине послат у Бачку, са својим старијим братом Луком (касније се настанио у Београд и био део предратне ситне буржоазије) и рођаком Ћетком (преименованим у Цветко, који је остао у Бачкој и стекао солидно пољопривредно имање). Послати су да би избегли судбину 100.000 деце са подручја велике и богате Аустроугарске, која су ратне године платила животом. Незапамћена суша, одсуство мушког становништва из породичног живота и прописана реквизиција намирница окупаторске царевине чак и у тим, од природе оскудним крајевима, довели су до незапамћене глади и узимали најневиније жртве. ВОЈВОДИНА ЈЕ ТАДА СПАСИЛА 10.000 СРПСКЕ ДЕЦЕ!!!

У свему томе, чудна је судбина моја породице. И поред доброчинства и хуманости домаћина, мој ђед је неутешно патио за својим братом близанцем Марком од кога је био сурово раздвојен. Без престанка је плакао и одбијао храну, мислећи на неправедну повластицу у односу на оног који је био други део његовог бића, брата Марка. Морали су га вратити у родно љубињско село Убоско, у Херцеговину. По повратку, ђед доживљава следећи шок, Марко убрзо умире. Читавог живота ђед је носио у себи тугу за њим. Кад би нас баба „преcлишавала“ породично стабло (што је код Херцеговаца „обавезна лектира“), ђед би се увек убацивао да нагласи Марково постојање и сетно додавао „умро је као дијете.“

Један од најлепших стећака који се налази у љубињском селу Убоску у Херцеговини

Не знам колико је идеја о Војводини као спасу била присутна у њему док је стасавао суочен са многим недаћама. Своју породицу засновао је 1934. године, женидбом са Петром Жарковић из свог села. О томе је баба говорила уз неизоставну историјску одредницу: да се удала кад је убијен краљ Александар. Уследиле су тешке године, заиста нарочито тешке у Херцеговини. Нови рат, страдања најближих у јамама, рађање у збеговима и прехрањивање деце љутим казалацем, опет страх као најоданији сапутник и живот као врховна вредност… Кад су деца мало ојачала, ђед је донео одлуку да са својом породицом поново крене пут Војводине равне, у мајчицу Србију. Тако се моја породица 1957. године обрела у Ђурђеву. Чим је стигао, отишао је у сеоску пекару да својој деци обезбеди хлеб док се не снађу у новој средини. Тад је изговорио реченицу која је значила његову коначну победу: „Вукашин, Вука, Љиља, Биља и мали Лука – нек буде љеба колико ђеци треба!“ Била је и једини мото и снага новог живота.

У захвалност Војводини која је за моју породицу значила живот и за успомену на моје претке који су сопственом жртвом градили нашу будућност, у свечарским новембарским данима 2018. настала је моја песма „Војводини за велики век.“ Потрудила сам се да докажем да су могуће истовремене љубави према родној Војводини, завичајној Херцеговини и мајци Србији. У мени живе, ове прве две сасвим компатибилне, и над њима трећа – као икона која их уједињује, која се чува и којом се снажи, и у коју се никад не сумња.

Љиљана Ђого Петровић