ВЛАДО МИЛОШЕВИЋ (1935-2020): Одлазак човјека који се доказао дјелима

  • На измаку 2020. године угасио се један живот, довољно садржајан за три живота, стало је једно срце, довољно снажно да емоцијом, људским односом, патриотизмом и љубављу оплемени све у свом окружењу а, ипак, остави довољно места за нове људе и догађаје које, без могућности да на то утичемо, живот сам по себи доноси. Обично, у оваквим приликама, кажемо да је онај ко нас оставља отишао на неко боље место.

То је тачно, али, било би неправедно рећи да живот на земљи, за Влада Милошевића, није био добро место.

По природи скроман и ненаметљив, по држању веома достојанствен и уочљив, своје добро налазио је у добру других људи. Мудро је подилазио и људима и ситуацијама, промишљено реаговао и знао да препозна и ублажи свачију повређеност и пре него што би она изашла на површину. Тиме би мелемио повреду пре него што би она постала отворена рана. Због тога, људи су га волели и поштовали, па је изгледало да живи лако и лагодно. Његов изглед и наступ доносили су слику митских ликова, смелих у одлукама и непогрешивих у испуњења.

Одгојила га је Херцеговина, та дивна и неупоредива земља, као један од својих најлепших изданак.

Рођен је у кршевитој али, некако, питомој Ћатовини; делу Хоџића, у билећком крају, као четврто, подоста млађе дете од осталих, самим тим предодређено да буде и најмилије свима, а посебно родитељима, Раду и Фимији. Иако се његов животни пут највише одвијао у простору између Билеће, Гацка, Требиња, Мостара, Гајдобре и Београда, слободно се може рећи да је био грађанин света.

Мало је земаља и метропола које није обишао и добро упознао. Ипак, оно што је понео из детињства, било је незаменљиво. У свој завичај враћао се радо, испуњен осећањем среће. Можда нестварно звучи чињеница да је дубоко волео Сарајево и његов специфичан дух, и тако подешавао своја путовања да би му се увек, и наизглед случајно, тај град нашао на путу, а то га је обавезивало да ту и застане и, барем се добро одмори. Након завршене Гимназије у Бачкој Паланци и Економског факултета у Београду, читав радни век провео је у РТС-у.

Имао је чврсту одлуку да се, са још неколицином прегалаца, упусти у, безмало, пионирски рад на РТС-у и тиме да огроман допринос изградњи ове медијске куће и то у временима кад су услови и знања, за овакав подухват, били прескромни. Истрајно је прикупљао идеје, знања и искуства од других, много јачих и развијених, тражећи начине како би се иновирао и унапредио рад овог престижног медија.

Захваљујући свему томе био је у могућности да, у ратним годинама крајем прошлог века, да огроман допринос у покретању Радио дифузних и ТВ система Херцеговина и организује стручну обуку за водитеље и новинаре Радио српске Херцеговине. Маја 1992.године изабран је за председника Завичајног клуба Билећана. Био је потпредседник Координационог одбора Срба из Херцеговине, са седиштем у Београду, члан Савета часописа Нова Зора и један од оснивача Ћоровићевих сусрета, покренути 1997. године.

Волео је спортско друштво Црвена Звезда, био члан управе кошаркаша и близак сарадник Ранка Жеравице. Своју активност у Планинарском друштву РТС-а доказивао је, између осталог, залажући се и промовишући идеју сеоског туризма.

Пред Херцеговином и људима, Владо Милошевић је положио све испите; родољубиве, радне и људске. Био је човек у пуном смислу те речи, један од оних које најбоље одсликава стара херцеговачка изрека „Свак се својим дјелом каже“. Владо Милошевић је баш то испоштовао.

Вјечнаја памјат!

Анђа Г. Шушић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору
  1. Milovan Pecelj Reply

    Omaz Vladu Milosevicu je jos jedno podsjecanje na izuzetnog covjeka koga smo svi voljeli. Andja ga je lijepim rijecima oslikala, bas kako treba.

Оставите одговор на Milovan Pecelj Одустани од одговора