ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Храм Светог свештеномученика митрополита црногорско-приморског Јоаникија

ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Храм Светог свештеномученика митрополита црногорско-приморског Јоаникија

  • Посветити цркву светитељу Божијем древни је хришћански обичај. Посветити нови храм светитељу који је живио на подручју или у близини простора на којем се налази новоизграђена светиња такође је добра пракса. А посветити храм светитељу који је живио и свједочио вјеру у Христа Васкрслога у наше вријеме или непосредно прије нашег времена својеврсна је порука народу Божијем о непрекидном присуству Христовом од прве Свете Педесетнице, када је Духом Светим рођена Црква, па све до ове Педесетнице у наше дане.

У селу Крушевица код Љубиња данас се слави Свети Јоаникије Црногорски. Благослов за градњу ове цркве дао је владика Григорије 30. новембра 2017. године.

У озрачју поменутог празника – Силаска Светога Духа на Апостоле – славимо и Светог Јоаникија Липовца, митрополита црногорско-приморског рођеног пред крај 19. вијека и пострадалог на крају Другог свјетског рата. Свети Јоаникије је прошао голготу мученичку, јер је био и остао човјек јеванђеља, јер је изабрао вјечност умјесто привремености. Као што бива са онима које Господ „изабра од овога свијета“, јер су „Њега гонили и нас ће гонити“ разни служитељи зла „мислећи да Богу службу приносе“, тако се збило и с владиком Светим Јоаникијем Липовцем. Али док се имена владичиних мучитеља и убица не знају, његово се свето име познаје и слави, јер га Бог прослави.

Како је ријеч о епископу Цркве Божије, добром пастиру и оцу, његов живот положен за Истину био је примјер опредјељења бројних свештеника, ученика и лаика да у том великом страдању од стране фашиста и сваковрсном братоубилачком покољу стану на страну Христову као помазаници војске Господње. Зато тако потресно и моћно, поучно и славно звуче ријечи тропара у славу Светог Јоаникија свештеномученика:

Крв твоја и свештеника твојих и верног народа твога, за Господа пострадалога,
као Авељева вапије к небу свештеномучениче Јоаникије,
првопастиру Цетињски; а сада са дјецом твојом, сабрани у Царству Небеском,
молите Спаса Христа: да утврди у нама вјеру праву,
[дарује] свету слободу [много]страдалном српском,
и свему хришћанском роду православном.
 

У двадесетом вијеку, у вијеку који су обиљежила велика свјетска страдања, Црква Божија прослављена је кроз многе своје свједоке, кроз многе страдалнике, мученике и кроз лик свештеномученикâ. Огроман је број оних који су пострадали у име Божије у временима богоотпадништва и богоборства, и то не само од руке окупатора и непријатеља већ доста често (у словенским земљама) и од идеологијама заслијепљених припадника свога народа. Истакнут међу тим свештеномученицима новога вијека јесте управо и Свети Јоаникије Липовац, митрополит црногорско-приморски.

Насљедник многих Божијих угодника, претходника на трону цетињском, показао се достојан службе коју је узео на своја плећа. Удостојио се да принесе голготску жртву за спас свога рода. Идеологија која је након Другог свјетског рата дошла у јагњећој кожи, али која је имала злу нарав није могла да опрости Светом митрополиту његову нарав, његово опредјељење и његово аутентично свједочење да је Истина једна, а то је Христос.

Према свједочењу историчара и према предању, још у вријеме након Првог свјетског рата, као млад свештеник, овај светитељ је умио пророчки да наговијести какав ће атак на Цркву Божију спровести комунистичка идеологија „ако некад дође на власт“. Готово све се обистинило, па и то да ће бити великих жртава и много крви, а он сам је – мучен и злостављан – на мукама душу испустио. Надумно зло међу браћом, и то усред свеопштег зла које само може приредити једна таква катаклизма названа свјетским ратом, исписало је странице и странице неправде и безумља. Смјерни човјек, богољубиви патриота, учен и ревностан, добру одан, постао је „народни непријатељ“ само зато што је био храбар и непоколебљив, богобојазан и неподмитљив.

За честитост његове бокељшке фамилије чуло се и прије његове појаве, али једна таква личност изашла је из оквира рода и постала свенародна похвала. Школовао се и службовао у Прчњу, Котору, Задру, Београду и Цетињу. Као обудовио свештеник стекао је чин владике 1940. године, што је једновремено било и част и крст. Његова архијерејска служба била је одређена да у стопу прати сваки дан рата. Као човјека и епископа није га заобишла патња окупације, али ни клевете оних за које је био „издајник и сметња“.

Након голготе ратне и свих искушења ухваћен је на празник Светог Василија Острошког 1945. у збјегу у Цељу и пребачен најприје у Загреб, потом у Београд и на крају у Аранђеловац, гдје је средином јуна 1945. ликвидиран након стравичних мучења у мјесту Букуља.

Овлаш затрпан гроб наиласком бујичних вода просто је нестао. Светом митрополиту се не зна „гроба ни мрамора“, али истина и Божија правда попут поменутих вода увијек нађу пут, као што су и бројна свједочанства о овом Божијем угоднику до нас пронашла пут. За малена су све идеологије, за кратко су сви људски интереси, то је оно што великом митрополиту Јоаникију није дало да ћути. „Умио је (веле) да уједе“, да каже у очи и да народу „очи отвара“. То му комунисти нису могли опростити. Отуда онај званични допис штаба Прве југословенске армије од 21. јуна 1945. године упућен Митрополији црногорско-приморској: „Шаљемо вам панагију и крст, који су пронађени код разбојника бившег митрополита Јоаникија. Смрт фашизму – Слобода народу“.

Манир враћања панагије и крста пред убиство архијереја био је заступљен и код фашиста и код антифашиста. Такви дописи су у епархије стизали и када је ријеч о осталим свештеним владикама ликвидираним током двадесетог вијека широм словенских земаља.

У том контексту занимљиво је свједочење професора Жељка Зиројевића, који је „наслиједио“ прстен Светог владике Јоаникија од пријатеља Радојице Ивановића, мајора УДБЕ. Пред само стријељање од стране ОЗНА, осјетивши да се приближио крај и да му се спрема ликвидација, митрополит је скинуо прстен с руке и дао Ивановићу рекавши: „Видим да си добар човјек, иако си комуниста. Према мени си добар. Молим да овај мали завежљај, кад будеш могао, пошаљеш мојима у Црну Гору, јер ћу данас бити убијен. Знам да мирно предајем душу у руке Богу. Никога нисам издао, руке искаљао, Бог ми је свједок колико сам људи спасио“.

Свети Јоаникије Липовац

***

Жеља и потреба да Христа славимо радујући се томе што и у нашем роду има оних који му наличе јесте оно што је побједничко у дубини нашег бића. Дивних свједока Христових има и биће у свим временима, у свим епохама. Ето, у камењару наше Херцеговине и наше Црне Горе родио се на земљи, али за вјечност још један у низу светитеља. Пљуван, шибан, ударан, поруган, премда је само служио Богу и роду, остао је непоколебљив, а ми смо свједоци да оно што су деценије за нас – за Бога је само трен. Свједоци смо славе у којој обитавају угодници Божији, а силом те славе и камене горе наше постају саучесници Божији. Један такав камен јесте и нови храм који посвећујемо Светом Јоаникију, новом свештеномученику, чија се судбина, као и судбина бројних мученика и свештеномученика, закланих, спаљених, стријељаних, у јаме бачених, крила и заташкавала, али Господ је рекао: „Ако ви ућутите, камење ће проговорити“ (Лк. 19, 40).

Сваки храм Божији својом архитектуром говори шта ишчекује, гдје је као брод усмјерен, који је у њему камен најважнији – камен са којег се хранимо, камен према коме су све очи светих с фресака загледане. Тако и овај храм и овај камен најприје проговара о Христу, који је себе принио на жртву, али свједочи и о Светом митрополиту за чију жртву Бог зна, а пред људима нека о њој овај камен говори.

Владика Григорије
o Тројчиндану 2019. године

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина