• Прикупљено рекордних 14.500 КМ на хуманитарном турниру: КМФ „Љубиње“ – тим коме се вјерује

Организатори Хуманитарног турнира у малом фудбалу у Љубињу званично су потврдили да је овогодишњи турнир завршен са рекордних 14.500 конвертибилних марака прикупљених за хуманитарне сврхе. Бројне захвалнице упућене КМФ „Љубиње“ посредством друштвених мрежа свједоче да је новац стигао до оних којима је био најпотребнији, чиме је на најљепши начин заокружена још једна хуманитарна прича.

Међутим, значај љубињског турнира не мјери се само бројем прикупљених марака. Он је много већи него што то на први поглед изгледа. Овај турнир је постао симбол локалног патриотизма, заједништва и повјерења које једна средина има у своје људе. Истовремено, он представља и поруку свим другим срединама да за велика дјела нису пресудни број становника, величина буџета или звучна имена, већ воља да се учини нешто добро за своју заједницу. Ако постоји примјер како се љубав према свом мјесту претвара у конкретна дјела, онда је то Хуманитарни турнир у Љубињу.

Постоје турнири са више екипа, већим наградним фондовима и звучнијим именима. Али мало који спортски догађај данас има снагу да окупи читав један крај, да избрише разлике међу људима и да на крају, без велике буке, покаже шта заправо значи бити заједница.

Зато Хуманитарни турнир у малом фудбалу у Љубињу одавно није само спортски догађај.

Постао је лице једне заједнице.

У времену када се чини да је свако окренут искључиво себи, Љубиње је и овога љета показало да постоје средине у којима се живи по неписаном правилу: комшијина невоља никада није само његова.

Такве вриједности не настају преко ноћи. Граде се генерацијама, у породицама, међу комшијама и пријатељима, у средини у којој се помоћ не нуди зато што је неко позвао, него зато што је потребна. Управо зато није случајно што је из једне од најмањих херцеговачких општина стигла једна од најљепших прича овог љета.

Када нечије мало постане заједничко велико добро

Рекордних 14.500 конвертибилних марака није само број. То је најбољи доказ колико повјерења љубињски турнир ужива међу људима.

Али величина ове приче не лежи само у цифри. Она лежи у начину на који је настала.

Улазнице су коштале свега двије марке за одрасле и једну за дјецу. На трибине се није долазило зато што се морало, него зато што се жељело бити дио нечега што превазилази сам спорт. Неко је издвојио двије марке, неко пет, неко десет. Једна генерација некадашњих ученика одлучила је да дио новца намијењен прослави годишњице матуре усмјери онима којима је помоћ била потребнија.

Тако је нечије мало постало заједничко велико добро – математика коју економски уџбеници не познају, али је народ одавно разумио.

Турнир на којем се побјеђује ван терена

Док су се на терену водиле спортске битке, на трибинама се дешавало нешто што је турниру давало посебну вриједност. Хиљаде људи прошло је кроз овај догађај без иједног инцидента. Раме уз раме стајали су родитељи и дјеца, ветерани и најмлађи навијачи, док су исти дрес носили играчи између којих је било и више од три деценије разлике.

Та слика најбоље говори шта је турнир временом постао – мјесто сусрета генерација, пријатеља и цијелог краја.

Иза таквих прича увијек стоје људи који мјесецима раде далеко од очију јавности. Највеће заслуге за ову људску побједу припадају организаторима: Недељку Ликићу, Мирку Ликићу, Зорану Сорајићу, Данилу Шијаковићу, Срђану Пецељу, Марку Тохољу, Вељку Кољибабићу, Драгану Богдановићу, Милану Слијепчевићу и Душану Козићу, као и свим волонтерима који су били ту кад год је требало.

Највећа побједа када се угасе рефлектори

Оно највриједније није се догодило током финалне утакмице, већ након ње.

Сав прикупљени новац стигао је до оних којима је био намијењен. Тихо. Без конференција за штампу, без камера, без фотографисања и без објављивања имена. Организатори су се потрудили да, према старој народној мудрости, љевица не зна шта ради десница.

Помоћ је стигла тамо гдје је најпотребнија, а достојанство људи којима је била намијењена остало је сачувано. У времену када се и најмање добро дјело често претвара у садржај за друштвене мреже, такав приступ подсјећа да истинска хуманост не тражи публику.

И можда је управо у томе највећа вриједност љубињског турнира.

Шампиони се не препознају само по пехарима. Понекад их препознамо по томе што знају да је највећа побједа подићи човјека онда када му је најтеже.

КМФ „Љубиње“ је овим турниром показао да се повјерење не осваја само головима и трофејима. Оно се гради онда када клуб постане ослонац својој заједници и када својим дјелима покаже да спорт има смисла само ако иза себе оставља нешто добро.

Зато је љубињски Хуманитарни турнир данас много више од игре. Постао је симбол заједништва и доказ да величина једног мјеста не зависи од броја становника, већ од броја људи спремних да помогну другоме.

КМФ „Љубиње“ није само тим за који се навија.

То је тим коме се вјерује.

Трифко Ћоровић