• „Формирање 42. Владе ослабило је позицију Срба, а моје хапшење је прво политичко хапшење од Голог отока“

Фото: radiotitograd.me

Постоје људи чији вас политички мандат не оставља равнодушним, али постоје и они ријетки чији карактер постане мјера вриједности у времену када је све на распродаји. Наша Херцеговка, професорка Весна Братић, у суровој политичкој арени Црне Горе није била само министарка – она се потврдила као најаутентичнији политички српски глас у Црној Гори који се могао чути у овоме вијеку. У друштву наученом на савијање кичме, прелетаче и политичарско калкулантство, Весна је показала како се бескомпромисно и са поносом носи бреме сопственог имена, поријекла и традиционалног херцеговачког етоса.

Данас, када је изложена медијским хајкама и монтираним, кафкијанским процесима, постаје све јасније да се њој не суди због функције коју је обављала, већ због одбијања да капитулира пред системима који деценијама поништавају српски идентитет. За многе од нас, она је управо то – мјерна јединица српског достојанства, непоколебљивости и пркоса.

У искреном, бритком и дубоко личном разговору, ексклузивно за „Слободну Херцеговину”, Весна Братић отворено говори о голготи кроз коју пролази, лицемјерју актуелне политичке сцене, стању у српској интелектуалној елити, али и о оној нераскидивој нити која спаја Херцеговину и Црну Гору кроз вијекове.

• Били сте на челу мегаминистарства које је обухватало просвјету, културу, науку и спорт у једном од најтурбулентнијих периода новије историје Црне Горе. Када данас подвучете црту, шта сматрате својим највећим успјехом, а шта Вам је остало као неостварен циљ?

— У праву сте када период формирања 42. Владе називате једним од најтурбулентнијих у новијој историји Црне Горе. Мегаминистарство – звало се Министарство просвјете, науке, културе и спорта – покривало је четири управне области, по мом мишљењу најважније за (о)здравље(ње) друштва. Много тога што садашња Влада представља својим успјесима у областима које сам покривала у ствари је добило контуре у вријеме када сам ја била на челу министарства. Највећим успјехом сматрам то што, хвала Богу, нисам крала нити се уграђивала у тендере или узимала проценте. Успјех је, рецимо, лиценцирање Православне гимназије Свети Сава која већ показује запажене резултате. Неостварено је све остало. Неостварена је правда којој се народ надао. Све оно за шта смо се на ријечима сви борили, а испоставило се да је већини једини циљ – министарска или нека друга фотеља.

Неостварена је правда којој се народ надао.

• Поменули сте да мегаминистарство „није смјело” да буде повјерено неком ко се не стиди што припада српском народу. Можете ли то конкретизовати?

— Рећи ћу овдје оно што је најважније када је у питању мој рад и (мал)третман којем сам у континуитету изложена: прећутни је консензус, што је сада врло лако примјетити, да се „не дира” у „тековине” Ранка Кривокапића (идеолошког „оца” политике коју је преузео ДПС). Промјене о којима се говорило требало је да буду суштинске, да се тичу коријенских измјена једног дубоко и бесповратно трулог система. Данас, скоро шест година након „побједе”, скоро ништа се није суштински промијенило. Наравно, „исправљена” је „грешка” и у идентитетским министарствима су сада људи који настављају по трагу старог режима. Да не би били под баражном ватром „тзв.” мејнстрим медија (у ствари је ријеч о двијема странама исте медаље) и задржали лукративне позиције, министри углавном папагајски (и) неукусно понављају шта су све „чекирали” на овом подугом путу за Јевропу, путују, састају се, рукују и фотографишу и „мјере” колика „доза” и ког „патриотизма” је потребна у првој години управљања, а која и каква у предизборној. Највеће лицемјерје, или, по њима, ваљда прагматизам показује се око тема које су болне, ратне. Погледајте, рецимо, састав(е) делегација које се у име Владе шаљу на мјеста страдања. За свакога помало и за свакога понешто. Индикативан је примјер делегације Владе која се ове године појавила у Сребреници – овог пута су то искључиво припадници/е бошњачког народа. Зашто је тако у предизборној години, док је прве године делегација била „мијешана”, није тешко закључити.

• Ваш мандат пратили су снажни отпори дијела опозиције, медија и невладиног сектора. Са ове временске дистанце, како објашњавате толики отпор Вашем раду? Да ли је ријеч била прије свега о идеолошким разликама или отпору промјенама које сте покушали да спроведете?

—  Окамовом оштрицом се најлакше одговара на сва наизглед компликована питања. Изложена сам беспризорним нападима свих врста јер не пристајем да „продам вјеру за вечеру” у смислу у којем се то данас ради. Годинама се овдје политички „јаше” на „идеологијама” – у ствари, све је врло просто и за ових 6 година постало је видљиво свима који желе да виде. Ради се о прекомпозицији неких људи и неких интереса и о способности да се плива у мутној води. Политичка сцена у Црној Гори је блуз мутне воде. Све што је могло да испуза са дна и из муља, испузало је. Постоје различита гледишта о томе како сада водити политику. Највеће питање за српску страну политичког спектра данас јесте: „да ли тиха вода бријег рони”?

• Током мандата стекли сте репутацију једне од најодлучнијих личности на политичкој сцени Црне Горе. Како данас гледате на чињеницу да сте, као професорка књижевности и жена, ушли у сукоб са системом од којег су многи искусни политичари зазирали?

—  Мене је, као професора, као људско биће, као православну хришћанку срамота да варам и лажем, најприје себе па друге. Посматрала сам и друге актере „промјена” кроз себе, “against my better judgement”, што би рекли Енглези и Американци. Није први пут да кажем да кетманство какво постоји на црногорској политичкој сцени, нарочито у „тзв.” грађанском спектру није нешто што не може да се ради, што нисам могла боље од свих осталих да сам хтјела. Сматрам да ово није једина арена и једино судилиште на којем показујемо од чега смо. Не желим то да мијењам ни за какве синекуре, привилегије, беспотребна шетања по континентима и фотографије за споменаре

Бирам да будем аутентична, да будем оно што јесам какве год су временске (не)прилике.

• Када данас погледате кроз шта сте све прошли – од медијских напада и пријетњи до судских поступака – да ли сте се икада запитали да ли је све то вриједило? Кајете ли се што сте прихватили министарску функцију?

— Није требало да прихватим министарску функцију, не зато што нисам способна за њу већ зато што они с којима сам била у Влади нису заиста дијелили вриједности о којима су говорили на сва звона (и и даље говоре). Жао ми је што сам породицу изложила непријатностима и инжењерисаној мржњи. Та мржња је настала хибридним дјеловањем параслужби, тзв. „дубоке државе” чији су интереси за тренутак пољуљани, „невладиних (ДПС) организација” и медија. У току је монтирани тужилачки процес, тако да ја још пролазим све као у вријеме кандидатуре, за мандата и послије мандата.

• Против Вас је покренут судски поступак због смјена директора у просвјети. У којој је фази тај процес данас и шта Вам је то искуство показало о стању правосуђа и институција у Црној Гори?

— Безбједносни, тужилачки и судски апарат нису прошли „лустрацију”. Због тога смо и имали моје спектакуларно хапшење – требало је да послужим као примјер свима (а ја не вјерујем да више има икога, ако га је уопште и било) ко би се трудио да мијења лоше праксе. То ће бити прво очигледно политичко хапшење послије Голог отока у Црној Гори. Само су за голооточане налажене бизарније кривице. Требало је и да ме унизе пред собом, пред студентима, пријатељима.

• А сама фаза поступка данас?

— Не сумњам уопште да ће се наставити с овим монтираним кафкијанским процесом чији циљ је да се свако слободномислећи елиминише из трке за било какву позицију. И, наравно, да ми се живот што више загорча. Управо када сам правоснажно ослобођена у парничном поступку који је медијски потпириван као да се ради о Паблу Ескобару, покренут је кривични с крајње бизарним рјешењем за лишавање слободе од кога се, сада, ваљда, прави оптужница, једнако бизарна.

Нова лица у безбједносно-тужилачком сектору су, на властиту срамоту, покушала да се „чекирају” код ЕУ партнера преко мојих леђа, кукавички, подло и биједно подмећући наводно незаконите смјене 8 и несмјењивање 40 директора под злоупотребу службеног положаја. Случајеви очигледне корупције старих и нових, остају, међутим непроцесуирани. Него, и Санадер је испуњавао све што су му тражили партнери, али права корупција је, ипак, санкционисана. То чека и црногорске санадерчиће.

Фото: https://www.in4s.net/

• Како данас оцјењујете рад 42. Владе Здравка Кривокапића? Да ли је могла учинити више на демонтажи насљеђа претходног режима или су пресудиле унутрашње опструкције и политичко неискуство?

— Донедавно је, прилично субјективно, оцјена била позитивна, али након нових сазнања, нарочито након оног беспризорног хапшења, много тога ми је јасније. Иако су ово „Игре престола” с Темуа, ово је матрикс у којем се нажалост будимо и све сам више свјесна да је и Кривокапићева Влада била дио тих игара и тог матрикса. Људи невеликих способности, обрнуто пропорционалних знању и амбицијама све више долазе до изражаја. Тада је то почело. У ствари, такви се траже јер колико год се потенцира обновљена црногорска независност, свима је јасно да доносиоци најважнијих одлука не сједе у извршној власти. Зашто је то до оволике мјере тако, да ли постоји више простора за макар мало више истинске самосталности, то треба питати власт која се у великој мјери састоји од прелетача из ДПС-а и сличних партија и то оних које зовемо трећеешалонци у чију стручност за висока мјеста је и ДПС сумњао.

• Како данас оцјењујете актуелну политичку сцену Црне Горе? Видите ли на њој досљедне заступнике права српског народа или је политички прагматизам преовладао над принципима?

— Политичка сцена Црне Горе је борба за о(п)станак на власти. За велики број актера то је и останак на слободи. Зато је борба тако прљава, а биће још прљавија како се буду приближавали избори. Политички прагматизам је, мислим, однио превагу чак и када на први поглед не изгледа тако. У ономе што се зове „грађански” блок многи су преузели не само чланове већ и праксе бившег система, а српска политичка коалиција де факто више и не постоји. Морамо да вјерујемо да постоје борци за права српског народа, можда су се неки мало уморили, али, свакако су дуго у тренингу. Српско политичко језгро је најјаче кад смо опозиција, што је и нормално, али мислим да није вријеме за велика цијепања. Правосуђе је нелустрирано, полиција исто тако. Често се бира између лошег и горег, а чини ми се да су политички челници безбједносног сектора склони да изаберу горе. Постоји више теорија о томе зашто то раде. Надам се да најгора није тачна мада ме мој кафкијански процес опомиње да не одбацим ни ту могућност.

• Све су видљивије одређене унутрашње, „српско-српске” подјеле на политичкој и друштвеној сцени Црне Горе – између прагматичног, институционалног српства и оног бескомпромисног, идеолошког. Како гледате на те унутрашње подјеле и да ли оне слабе преговарачку и друштвену позицију нашег народа?

— Тужно је да Срби у држави коју су основали треба да размишљају о „преговарачкој позицији”. Влада у којој сам била била је нејака. Против себе је имала и скупштинску већину и опозицију. Сад се чини – с разлогом. Након свега доживљеног и виђеног, мислим да је управо формирање те Владе ослабило преговарачку позицију српског народа. Послије узмицања и уступака (и који нису тражени) и уопштено понашања као да нам треба старатељство у политичком и државном смислу, трећа скупштинска већина у којој су неку ријеч коначно добили и политички Срби дошла је на готову штету. Надам се да ће разлике између НСД-а и ДНП-а у перцепцији актуелног политичког тренутка и избору начина политичког дјеловања у коначном бити на корист српском народу.

Фото: Влада Црне Горе – www.gov.me – Б. Ћупић

• Годинама су просвјета, култура и језичка политика биле у средишту идентитетских спорова у Црној Гори. Колико је данас могуће вратити институционално достојанство српском језику, ћирилици и српској културној баштини, те деполитизовати школски систем?

— Вољела бих да овдје имам оптимистичан одговор или чак став. Уколико се не десе тектонске промјене на глобалном плану, мислим да наше власти неће моћи донијети промјене у овом смислу. Однос према овим питањима је оно што заиста стоји иза свих оптужби и урота против мене. Стиче се утисак да је дозвољено све осим не бити лицемјеран. Бити корумпиран, не говорити истину и издати је врло пожељно јер је искористиво у уцјењивачке и „трговачке” сврхе, што потврђују и разноразни „трансфери”, спавачи и „изненађења”, а нарочито тзв. „бубашваба карактери” на нашој политичкој сцени. Постоји пар таквих карактера на којима би нам Нушић и Домановић позавидјели, а ово како сам их назвала сугерише да би као и ови инсекти тврдокошци преживјели и нуклеарну катастрофу.

• Какво сте стање затекли у институцијама културе – музејима, архивима, библиотекама и позориштима – и у којој мјери су, по Вашем мишљењу, оне биле стављене у функцију обликовања новог идентитетског наратива?

— Застрашујуће је што се нови идентитетски наратив који не баштини традиционалне вриједности Црне Горе накалемио за само двије деценије. Осим врло кратког периода мог министровања, све се вратило на старо. И то колико се вратило је фарсично и било би комично да није тужно. Идентитетски се и даље јасно демаркира „елитна” култура која то није и камерна спорадична представљања српске културе, углавном на локалном нивоу. Оно што је обликовало само један идентитетски наратив сада је легитимисано постављањем кадрова који се тим питањима не баве као да је статус кво аксиоматски исправна ствар, а сваки покушај преиспитивања бласфемија за коју се иде на „ломачу”.

• Како данас оцјењујете положај српског народа и српске културе у Црној Гори након смјене ДПС-а? Да ли су остварене суштинске промјене или је ријеч о процесу који ће трајати годинама?

— Нису. Неки Срби су добили право на рад. Не траже се више партијске ДПС. Не креће се (засад) с отимањем храмова. Нема никаквих суштинских промјена и било би добро да процес траје годинама. То би значило да је започет – но, није.

• Како тумачите резултате посљедњег пописа становништва, посебно када је ријеч о националном и језичком изјашњавању? Да ли они представљају реалну слику друштва или и даље одражавају посљедице вишедеценијских притисака и страхова?

— Одуговлачење и разноразни консензуси с опозицијом, софтвери овакви онакви, не дају ми основ за повјерење ни у овом контексту. Но, иако је српски језик мање заступљен него што смо се надали и даље је најзаступљенији. То му и даље не помаже да уђе у Устав прије него се евентуално придружимо ЕУ. А тада тек, мислим, да неће.

• Како из Ваше перспективе изгледа данашњи однос матице Србије према сународницима у Црној Гори? Да ли је званични Београд пронашао прави модел подршке српском народу кроз улагање у културу, просвјету и институције или у том односу и даље преовладавају дневна политика и прагматизам? Шта Срби у Црној Гори суштински очекују од своје матице?

— Одувијек су постојала улагања, а што се правог модела тиче, да бих могла да одговорим, требало би да знам какав је модел заиста и каква је стратегија. Додуше, овдје се све што долази из Србије дочекује „на нож” и назива великосрпском хегемонијом. Дакле, немам преглед како се улаже у просвјету и културу Срба у Црној Гори, али је свака помоћ добродошла. Вјерујем да постоји простора за бољу, стратешку сарадњу и вјерујем да има људи који би били вољни и кадри да то изнесу.

• Ваша Влада започела је измјене Закона о слободи вјероисповијести, док је Темељни уговор са Српском православном црквом потписан касније. Колико су, по Вашем мишљењу, литије трајно промијениле политичку и духовну свијест народа у Црној Гори?

— Литије су показале шта можемо. Биле су епски догађај који се неће поновити. Ипак, догађаји послије литија показали су, као приликом изласка Израиља из Мисира, да великом броју људи одговара да се клањају опипљивом златном телету, био он странка, неки добар управни одбор или управљачко мјесто.

За то није крив народ, криви су појединци који су стали на кормило, незаслужено. Можда ће у будућности, брже него се надамо, неко бити у стању да поново окупи ону непоновљиву епску снагу заједништва, али ово није епско доба већ доба спектакла. Све чисто је испрофанисано.

„Плашим се да је енергија заједништва нестала до непрепознатљивости.”

• Гдје видите Црну Гору у наредној деценији? Хоће ли се више ослањати на сопствену историјску традицију и Његошево насљеђе или ће преовладати неки други политички и идентитетски концепти?

— Његош је добио „своја два дана”. И даље ће се читати и тумачити, али његошевско насљеђе тренутно је у дубокој коми, да не кажем да спава мртвијем сном. У наредној деценији све зависи од геополитичких прилика, остало отприлике као сада.

• Вратили сте се академском раду и универзитетској настави, али Ваше име и даље изазива снажне реакције на политичкој сцени Црне Горе. Да ли Вам данас више прија универзитетски амбијент него политика и можете ли се у потпуности искључити из ње?

— Наравно да ми више прија моја изабрана каријера од оне у којој сам случајно, али из најчистијих побуда. Међу ријеткима сам која се вратила професији. Но, активна сам у Уједињеној Црној Гори, малој, али принципијелној странци десног центра чији је предсједник Горан Даниловић, као предсједница њеног Политичког савјета. Имала сам намјеру да се искључим, али напади на дневном нивоу и кафкијански судски процеси вратили су ме у политику која никада није била мој први избор.  Поновићу, из годинама рекламираног парничног поступка за тзв. причињену штету, правоснажно сам изашла као побједник. То је једва прокоментарисано. Недуго затим хитно је покренут „дај напакуј било шта” оптужни предлог.Црногорска медијска сцена је, уз ријетке изузетке, за мене затворена, односно „канселована сам“. То се није промијенило ни када су наш „Јавни сервис“ преузели људи коју су избор нових структура. Медијски концерн Вијести који води тзв. Друга фамилија истиче се, што није тешко примијетити, у негативним текстовима о српским политичарима, бившим и садашњим. Није тешко закључити и да јако воле да „независно“ прокоментаришу све што се мене тиче. „Независно“ негативно.

Фото: Влада Црне Горе – www.gov.me – С. Матић

• Као професорка књижевности и неко ко се бави језиком, како гледате на данашњу интелектуалну елиту међу Србима? Зашто се стиче утисак да професори, академици и културни радници често ћуте пред кључним националним изазовима? И да ли је, по Вашем мишљењу, већа опасност за један народ губитак политичке власти или губитак културног памћења?

— Недавно сам помињала српску елиту из деведесетих у БиХ. Уз дужно поштовање према свим колегама, мало ко се може мјерити с њима. Ипак, геополитика им није била наклоњена. Наши интелектуалци, академици су, углавном, уплашени или разочарани људи. Већина се труди да не изгуби позицију. Немамо више Ђурића, немамо Видовића, немамо Исидору, Ксенију Атанасијевић, Десанку, Надежду и Растка Петровића. Што се националне интелигенције тиче, ту смо, плашим се, неповезани, раштркани, незаинтересовани. Нашло би се ту људи који би се бавили управо културом сјећања. Но, елита је инертна. Док се ми наканимо да нешто урадимо, очување културног идентитета и памћења је на родитељима и породици. Није било академске елите ни 1803. ни 1814, али је памћења било кроз народну поезију и предање.

Губитак културног памћења је потпун пораз.

• Како оцјењујете тренутне односе и сарадњу између Црне Горе и Републике Српске? Стиче се утисак да су везе између Бањалуке и Подгорице често под лупом јавности; гдје видите простор за дубље културно и институционално повезивање, посебно када је ријеч о пограничним општинама и регији Херцеговине?

— Народ Црне Горе и Херцеговине не треба политичаре да би се повезао. Стара и Нова Херцеговина апсолутно ни по чему се не разликују. Па, сами Црногорци из других крајева све западно од Бјелопавлића зову Херцеговина. Та веза је нераскидива, највише кроз велики број нас који носимо крв „обје” стране. Ми смо један народ. С друге стране, свака српско-српска сарадња је под лупом, атмосфера је као у првим годинама титоизма, „да ћутимо”, „да трпимо”, да много не „србујемо”. Иако се слика о Србима, захваљујући Српској, увелико мијења рецимо у САД, овдје као да нису чули за то. Вјерујем да Српство у цјелини може много да кошта непрепознавање потенцијала. Тврдим да има много стручних и поштених људи у областима од највећег значаја. Потребно је да то препознају Србија и Српска, односно званичне институције Републике Србије и Републике Српске полажу више пажње на оно што се зове „људски ресурси” међу Србима, пошто званична Црна Гора, оваква каква је, то сигурно неће.

Разговарао: Трифко Ћоровић