У Љубињу представљена постхумна тетралогија Рада Ликића — четири књиге као свједочанство о Херцеговини, њеним људима, страдањима, памћењу и животу
Нетко бјеше Ликићу Раде!
Али није био човјек за једноставне описе.
Није био од оних који историју уче из књига и остављају је тамо гдје су је нашли. Херцеговину није волио само кроз перо — обишао је готово сваки њен камен, трудећи се да приче о прецима не заврше заборављене под њим. Пасионирано је обилазио стећке и јаме безданице, биљежећи људске судбине које је из заборава враћао једну по једну. Са посебном пажњом пратио је и учествовао у откривању археолошких налаза цркве Пресвете Богородице у Љубињу.
„Бољи од Бога, а љући од гује“ — тако су га описивали они који су га познавали. И у том парадоксу можда се најбоље огледао његов карактер.
Био је човјек снажног темперамента, са врлинама и слабостима које су ишле једне уз друге. Оне које је волио бранио је и у наизглед неодбрањивим ситуацијама, док је према онима које није волио знао бити оштар и онда када аргументи нису увијек били на његовој страни. Иста она страст која га је чинила непоколебљивим заштитником ближњих умјела је да га одведе и у сукобе. Ни то од њега није било могуће сакрити, нити је он икада превише марио да се сакрије.
Са истом страшћу којом је изучавао судбине предака, пратио је и оне које је историја раселила по континентима. Откривао је везе које су на први поглед дјеловале неспојиво, а затим, аргументом за аргументом, тражио њихове коријене у Херцеговини — земљи коју је доживљавао као простор дубоког историјског и националног памћења.
Зато не чуди што је био један од најбољих тумача генетичких истраживања и један од најдрагоцјенијих сарадника пројекта „Поријекло“. Није га занимало само ко смо данас, већ и одакле смо дошли.
Али Раде Ликић није био само истраживач, сакупљач података и чувар докумената. Имао је риједак приповједачки дар. Када би писао о људима, селима, прецима или догађајима које је истраживао, чињенице су под његовим пером добијале живот. Његове приче читале су се без даха, са осјећањем да пред собом немате сувопарну историјску чињеницу, већ човјека, вријеме и крај који поново оживљавају.
У томе је имао ону особену херцеговачку приповједачку жицу која подсјећа на оно што је у књижевности до великих висина довео Светозар Ћоровић — способност да завичај и његове људе не описује само као чињенице, већ да им удахне живот и учини да читаоцу постану блиски.
На друштвеним мрежама себе је радо називао „сеоском аристократијом“, са оном дозом самоироније која је била дио његовог јавног лика.
Када је отишао у вјечност, опијело му је служио владика Димитрије, док је слово о његовом животу и раду написао познати писац Миљенко Јерговић, његов некадашњи суграђанин из Сарајева. Двије године послије Радетове смрти, његово дјело поново је окупило Љубињце — овога пута у препуној сали Библиотеке „Др Љубо Михић“, на промоцији четири књиге које су приређивањем породице и његових блиских пријатеља сачуване од заборава.
„Расути гробови и очеве батине“, „Рапсодија у камену“, „Оћерај Кати дрва“ и „Дјеца камена у земљи снова“ чине цјелину која је, како су приређивачи истакли, настала из огромног Радетовог истраживачког и списатељског материјала. Он није стигао да све своје приче доврши и распореди у коначну цјелину. Тај посао преузели су они који су га познавали, читали и са њим годинама разговарали.
Митрополит Григорије рецензент тетралогије Рада Ликића
Књиге су приредили Бојан Турањанин, Велибор Михић, Оља Василев и Марко Ликић, лектуру и коректуру урадила је Татјана Ђурић Јосиповић, док је рецензент тетралогије митрополит Григорије Дурић. За издање је заслужна Задужбина „Порекло“ из Београда.
У име породице присутнима се обратила Оља Василев, најближа Радова родбина, која је захвалила свима који су помогли да његов лик и дјело буду сачувани и представљени јавности. Говорећи о начину на који су књиге приређене, истакла је да, да су изашле у режији самог аутора, „сигурно не би биле објављене на овај начин“, подсјећајући тиме на чињеницу да је пред приређивачима остао огроман и разноврстан материјал који Раде Ликић за живота није стигао да коначно уобличи.
Таленат иза кога стоје деценије рада
О начину на који је настајала тетралогија говорио је Бојан Турањанин, један од приређивача.
— Раде је имао таленат, то је неспорно. Али иза његових прича стоји и један мукотрпни вишедеценијски истраживачки рад — рекао је Турањанин.
Посебно је говорио о причама о Херцеговцима у Америци, које су обухватиле читав један свијет људи расутих далеко од завичаја, али дубоко везаних за своје поријекло.
Турањанин је подсјетио и да је „Ђед који је чувао карпузу“ био својеврсни модел за приређивање осталих књига, док је дио материјала у новим издањима морао бити састављан од незавршених Радових записа.
У једном случају, казао је, чак је морао да допише завршетак приче која је остала недовршена.
— Опредијељење да ниједно слово не остане необјављено навело нас је да и то објавимо — рекао је Турањанин.
Посебно је нагласио Радову способност да од наизглед неповезаних фрагмената направи цјелину.
— Имао је тај дар да на основу једне искре, једне информације, конструише читаву причу и да вам сама прича држи пажњу.
Као један од најбољих примјера навео је причу „Нишан међу крстовима“, у којој је Ликић из заборава извукао Хакију Шарића, муслимана из Љубиња који је био солунски добровољац и носилац Обилића сребрне медаље за храброст.
Турањанин је говорио и о Радовом односу према страдању, истичући да га истраживање злочина из Другог свјетског рата није одвело у мржњу.
Напротив.
У његовим причама, рекао је, и након најтежих страдања остају доброта, праштање и човјечност.
На крају је прочитао и једну Радову кратку записану мисао о стваралаштву, која можда најбоље открива како је сам Ликић гледао на свој дар: „Сваком је Бог по нешто дао да дијели са другим људима.“
„Он је у мени оживио једну другачију Херцеговину“
Велибор Михић говорио је из угла читаоца и пријатеља.
Са Ликићем се упознао 2016. године, преко заједничког интересовања за родословље и рада у Удружењу „Порекло“.
У почетку је, како је рекао, знао да је Раде врхунски познавалац Херцеговине, али није знао какав је писац.
То је открио читајући његов текст „Родословље као књижевна форма“.
— Ја сам ту први пут читао о ђеду Ради, о ђеду Ђоки, о баби Перси и другим Ликићима, Брстинама и Биберчићима. Био је то један фасцинантан свијет — рекао је Михић.
А онда је објаснио и шта је Ликићево писање значило њему лично.
Поријеклом Херцеговац, али човјек који дуго није живио у завичају својих предака, Михић је рекао да му је Ликић својим причама открио Херцеговину коју до тада није познавао.
— Он је у мени оживио једну другачију Херцеговину.
Због његових прича, рекао је, људи, улице, стећци и стара мјеста више му нису били само географски појмови.
Постали су дио једног живог свијета.
Михић је као посебно снажну издвојио причу „Божић у Касиндолској улици“, у којој Ликић описује први послијератни Божић након рата, проведен међу људима који су изгубили најближе, али су, упркос свему, славили живот.
— Ипак је све било у славу живота — закључио је Михић.
„Раде је био човјек какав треба да буде Херцеговац“
Посебно емотивно о Ликићу је говорио његов пријатељ свештеник Саша Којовић, некадашњи љубињски парох, који је истакао да је Раде већ за живота оставио оно што је најважније — успомену у људима.
— Стекао је споменик у срцима нашим да га спомињемо док смо живи — рекао је Којовић.
За њега је Ликић био човјек чије су приче почивале на стварним догађајима.
— Раде јесте био романсијер, али суштина и сваки догађај који је описан у његовим књигама увијек је био истина.
Којовић га је назвао „енциклопедијом“, човјеком од којег су, како је рекао, учили и људи са академским титулама.
Посебно је говорио о његовом карактеру и хришћанском односу према људима.
У Ликићевим причама, рекао је, након свих страдања и сукоба на крају остају доброта и праштање.
Своје обраћање завршио је успоменом на један кратак разговор са Радом, када га је питао шта да ради након одласка из Љубиња.
Раде му је, у свом стилу, одговорио:
„Јеси ли узео за плуг?“
„Јесам.“
„Ори, не окрећи се.“
Четири књиге које су сада пред читаоцима зато нису само постхумно издање једног аутора. Оне су покушај да се усправи оно што је већ постало његов стећак.
Само, Радетов стећак није од камена. Од ријечи је.
Од прича о људима које је враћао из заборава, о мјестима којима је враћао глас, о прецима чије је трагове тражио по архивима, гробљима и старим записима. Од Херцеговине коју није посматрао издалека, него је годинама прелазио уздуж и попријеко, упијајући њене приче и претварајући их у своје.
Раде Ликић је преминуо 2024. године. Човјек који је читавог живота страховао да ће приче нестати у забораву, оставио је иза себе довољно ријечи да се то не догоди.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
